Последњи Броз у земљи без другова

Александар Апостоловски

Када је преминуо Јосип Јошка Броз, с њим је отишао последњи пионир из старог социјалистичког албума, са црвеном марамом и класичном Титовом фризуром које ни данашњи најбољи мајстори са маказама и машиницом не умеју да скоцкају. Отишао је син Жарка и унук оног Броза. Да, баш оног који је ловио дивљач у Карађорђеву, пушио томпус у Белој кући поред забезекнутог Ричарда Никсона или се љубио братски, довољно близу усана, са Леонидом Брежњевим.

Отишао је човек који је једини у Београду могао да каже „мој деда је Тито”, а да то не буде његов лажни идентитет или добар виц из „Топ-листе надреалиста”.

И оно што је најчудније јесу његово порекло, име и презиме, као и покретна и непокретна имовина, и динарски и девизни рачуни које је оставио. Од капитала је поседовао само име, презиме и надимак. Дакле, читаво његово богатство био је он сам, последњи Броз у земљи без другова.

Јосип Јошка Броз, Титов унук, никада није желео да наплати своје породично порекло. Није живео у вили, није имао обезбеђење, није ишао по амбасадама да се шепури као богомдани потомак револуције. Није се возио у блиндираним лимузинама, него у обичном „југу” који се гасио кад год би прешао преко лежећег полицајца. Возио се у аутомобилу који је био музејски примерак, као што је био и он сам. Најпре несхваћен, потом исмеван и временом, све више поштован! Радио је као шумар. Не у романтичарском смислу, као размажени унук највећег сина народа и народности који тумара шумама и горама из каприца, већ као шумарски радник у чизмама, који обилази ловишта.

Понекад је био у најпустијим крајевима сасвим сам, са ловачком пушком на рамену, а понекад у строго обезбеђеним националним парковима које су чували најобученији официри Удбе и Коса, где је Јошка правио друштво свом деди, најмоћнијем од најмоћнијих владара што су засели на златни престо на овом парчету континента. 

Јошка је био и ловац, потом металостругар, затим носач пртљага на аеродрому, па чак и народни милиционер без чинова, што му вероватно нико није веровао, јер ко би поверовао да такви људу постоје. Како да унук Тита носи пендрек и води пијаног шљакера у станицу, а онда обезбеђује свог деду од кога дрхте генерал-пуковници и команданти армија. И сви напредују у служби, осим њега, регрута и унука! Узео је у закуп и неколико кафана, али су све пропадале, јер се није разумео у капитал, осим онај, Марксов.   

Тако се легенда о Јошки Брозу ширила још за његовог живота, зато што у доба „црвених”, када је могао да учини шта год пожели, и касније, када је могао да тргује својим именом, презименом и надимком, он нити је ишта пожелео, нити је трговао. Многи су му се подсмевали због тога, јер Јошка није личио на њих! Није тражио за себе више од осталих, презирући власт, успињање на партијској хијерархијској лествици или у безбедносним службама.

Временом је постао реликвија једног времена које је већини данас или смешно или опасно, а како су године одмицале и удаљавале се од Титовог доба незамисливе моћи, презир према Јошки претварао се у поштовање, нарочито код најжешћих идеолошких противника његовог деде.

Могуће је да Тито није превише полагао наде у њега иако га је искрено волео. Можда је маршал, као искусни оперативац Коминтерне који се временом све више правио Енглез, сматрао да његов унук није довољно способан да би га убацио у највеће игре. Испоставило се, међутим, да је његов унук можда постао и његово највеће завештање.

Остао је Јосип Броз са етиком пролетера из књига и томова његовог деде који су писали други. Док су другови и бивши комунисти касније бежали и од те идеологије и од те етике као вампири од белог лука, Јошка јој је остао веран до последњих дана.    

Нису му остале кичасте кућерине на Дедињу, осим оне у којој је одрастао. Али, када је Јошка довољно порастао и напустио Титову вилу, та кућа на Дедињу и многе по републикама и покрајинама грађене за деду, остале су државно власништво и постале много касније резиденције председника република које су се отцепиле. Сви су их звали Титове виле, те се чинило да доживотни председник поседује све и свакога, да би се испоставило да за собом није оставио ништа, осим збуњене радничке класе и његових неспособних партијских наследника, распоређених по централним комитетима република.  

Можда је штета што Тито није полагао наде у свога унука. Можда је, из данашњих дана, поред свог имена и презимена требало да му у руке преда и власт, не зато да би се Титов режим продужио, већ да би расподела његовог све трулијег идеолошког наслеђа била праведнија.  

Можда би „Броз без привилегија”, што је у Србији већ довољна иронија да се о том феномену напише докторат, својом благом нарави и поштењем, много лакше, са ауторитетом свог презимена, управљао земљом и умањио шансе за њен крвави растанак. Можда би се распад земље прославио у кафани?

Али као да је његов деда био ложач из кумровачког подрума, а не божанство Трећег света. Унук је говорио да неће ништа на рачун Тита. Власт му није падала на памет, јер је био васпитаван да је дели са радничком класом, на равне части. На исти начин, завршили су и он и радничка класа.

Како описати путешествије дечака, потом момка, затим средовечног човека и коначно старца, одраслог у епицентру моћи земље која је у хладном рату имала много већу моћ од њене величине? Није писао мемоаре у којима би износио пикантне детаље из Титовог живота, а само Бог, Маркс и Енгелс знају шта је све знао. Чак ни на томе није желео да заради. Није се гребао по НВО сектору, мада је препун Титових пионира, није ушао у шему са мешетарењем партијским некретнинама. Он, који је по рођењу могао у најмању руку да буде доживотни председник УО „Галенике”, није хтео ни гаражу на Дорћолу.

Његови вршњаци, потомци далеко скромнијих очева, по првим обрисима демократског сунца, покуповали су околна имања или су их скупо продали пошто су их приватизовали. Они покваренији, данас би се рекло способнији и паметнији, претворили су представништва спољнотрговинских гиганата у своје приватне компаније, опрали државни новац преко Кипра, а затим свеже обогаћени шверцом нафте, цигарета и наркотика, постали су транзициони богови. Закопали су старе униформе под којом су полагали заклетву Брозу, побацали су значке службе у реку, како би сакрили трагове, а потом су осванули на насловницама као угледни чланови пословне заједнице који су поделили народно богатство на стотинак породица. Што значи, међу собом.

А Јошка? Носио је старе ципеле и давао интервјуе само када би се приликом пригодних дана револуције, неки новинар сетио да пита „шта ради Титов унук”. Нису га звали ни на прославе Дана републике, јер је, иронично, за многе био превише „црвен”.

У земљи где се данас привилегије и богатство наслеђују заједно с презименима, Јошка је био исувише непожељан узор. Покушавао је да васкрсне комунизам у земљи у којој се и вера васкрсава на рате. Основао је Комунистичку партију Србије када је и Фидел почео да се бави узгајањем парадајза. Имао је свој посланички мандат, ушао у скупштину са шареним друштвом социјалиста и пензионера, али је само он веровао да се и даље нешто може променити. Рецимо, да се плате врате у 1985. годину.

У скупштини је седео неколико година, тихо, без медијских гафова и ударања у клупе. Говорио је о правима радника, враћању достојанства пензионерима, осудио је повампирење усташтва и хистерију против свог деде. Када би завршио, вратио би се на периферију Београда, где није имао ни кућу с базеном, ни лифт који ради.

Био је сведок једног доба када је „унук” значило обавезу, а не дијамантску картицу. Зато је његов живот био шамар свима који мисле да се историја исплаћује у кешу и зато је важио за чудака и неспособњаковића. Када је отишао, за њим је отишла и последња могућност да замислимо потомка државника који живи као обични људи.

Никада није био „друг Јошка”, јер другова одавно нема. Осим у Дачићевим кампањама. Уместо њих, имамо господу с дипломама купљеним на интернету. Био је комичан онима који мисле да је историја ријалити шоу, а трагичан онима који знају да се земље распадају, али да се људи најчешће никада поново не саставе.

Имао је статус „живог споменика”, али без позлате. Стекао је само патину, као биста на улазу у заборављено задружно предузеће, обрасла коровом. Можда и зато последњи Броз одлази без помпе и почасног плотуна.

Зашто уосталом одавати почаст човеку који је указивао да су и последње коцкице социјалне правде замењене кладионицама, кредитима и лизингом? Био је последњи који је покушао да разуме оба света – и онај где се поштовала заклетва застави и онај где се на њој дебело зарађује.

Јошка можда није био важан у овом свету. Али био је честит човек. А то је вредност коју данас не познаје ниједна банка. Чак ниједна антикварница!

Послушајте, уосталом. Ниједна ружна реч о Јошки после његове смрти. Ни од партизана, ни од четника.

Нека ти је вечна слава, друже Јошка. Многе си научио како се постаје господин!