Истина речена у погрешном тренутку некада је гора од лажи

Гошћа „Политикиног” подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” била је Јелена Станивуковић, клинички психолог и психотерапеут, која је појаснила да људи често говоре о томе да желе да нађу унутрашњи мир, али да не знају како то да остваре…

– То је један дубоки рад са самим собом који не мора бити толико тежак, како људи мисле, да никада то неће постићи. То је одвајање времена за себе, дозвољавање себи да будемо у контакту са својим емоцијама, да не бежимо од тога. Психолошка отпорност је заправо предуслов за унутрашњи мир, то није бежање ни од негативних емоција, ни од бола, него суочавање с тим уз једно унутрашње веровање да ћемо се снаћи у околностима какве год оне биле. И врло важна ствар је да морамо да престанемо да мислимо да смо центар света. Онај ко мисли да је центар света, сваки проблем на који наиђе доживљаваће као смак света. Све је много драматичније онда него што у реалности јесте. Сви смо ми мало саможиви, егоцентрични, тако смо и направљени, не у патолошком смислу, него наравно да волимо себе да бисмо уопште преживели. Али морамо да испитамо до којих граница повлађујемо себи, до којих граница преувеличавамо своју сопствену вредност, колико претерано озбиљно схватамо некад себе и зато гледамо себе и своје грешке кроз једну велику лупу, а заборављамо да савршеност не постоји – напомиње наша саговорница.

Она истиче да кроз одрастање, кроз процес социјализације, од породице, преко школе, друштва, друштвених мрежа, медија, добијамо поруке које упијамо, а често тога нисмо ни свесни. Оне просто постану део нас као неки наш унутрашњи оријентир који није аутентично наш. Оно што нам се сервира као пожељна алтернатива, као пожељан избор – постајемо склони да размишљамо само у тим оквирима.

–Т о је као да одете у јапански ресторан и гледате мени са јапанском храном, а вама се можда једе пица, али нема пице и морате да изаберете маки, суши, сашими или нешто од тога што се нуди. Ја можда уопште нисам за то, али живот није ресторан посебне кухиње, тако да се може некад изаћи и потражити нешто што нама више прија. Али да би се дошло до тога мора се размислити, мора се искључити сва та бука, а првенствено очекивања. Зато што неке алтернативе, неки избори који су можда нама ближи нису толико слављени на друштвеним мрежама и кроз филмове, неће доживети аплауз и медаљу, али ће нама више „лећи” – сматра Станивуковићева.

Она појашњава да се често славе приче о великим успесима – финансијским и пословним.

– И само зато што је, на пример, нека Мила из Велике Пазове направила посао од 20 милиона евра и води милионску компанију и тврди да је срећна, не значи да бисмо и ми били срећни у тој ситуацији, да то треба да буде наш пут. Можда више ценимо приватност, време са породицом, тишину… Али смо опседнути Милом, њеним богатством. Али Мила такође има и другу страну медаље коју носи храбро, а то је један живот са високом изложеношћу, стресом, са мало времена за себе, нема ту пуно спонтаности у дану. Увек гледамо врх леденог брега, односно гледамо то где је неко, где се налази, а не размишљамо прво како је изгледао пут доласка дотле и како на крају изгледа живот са том жељом која је реализована. Како изгледа дан те особе? Да ли смо ми спремни на та одрицања на која је она спремна да би водила тај, на пример, милионски бизнис? Тако да је важно да видимо и шта желимо, да ли је то наша аутентична жеља или смо је само преузели од некога испуњавајући туђа очекивања? И када дођемо до закључка, на пример, да је то наша жеља, треба да размислимо шта ми очекујемо да ће нам се десити када се остваре те жеље. Како ћемо се осећати? Како ће изгледати наш живот? Јер неке алтернативе једноставно искључују једна другу. Не можемо имати петоро деце и спонтана путовања по Европи сваког викенда са друштвом – додаје Станивуковићева.

Она је нагласила да зрелост нема везе са годинама, да не повлачи једно друго.

– Али што смо зрелији неће нам бити привлачни људи који су емотивно недоступни. Велики број људи има тај проблем, да је вероватно кроз одрастање добио поруку да се за љубав мора борити, да се љубав мора заслужити. Нисмо сви били прихваћени безусловно и другачије смо поруке добили, другачије их доживљавали. И такви људи се онда често кроз изборе партнера враћају на то познато, али болно место где кроз доказивање покушавају да докажу своју вредност тако што ће усвојити некога ко је недоступан, ко је далек. Има још једна ствар. Имамо сви дубоко уверење и о себи, и о другима, и о свету. Често их нисмо свесни. Људи који дубоко верују у себи, можда несвесно, да нису довољно добри, да нису довољно вредни, када наиђу на партнера који им лако даје љубав, који је отворен, који их поштује, они аутоматски помисле да с том особом нешто није у реду јер у суштини мисле да не вреде довољно. И онда желе партнере који су недоступни, сматрају да ће кроз ту борбу, ако успеју да га приволе да их заволи, да остане са њима, да ће излечити део себе и доказати да вреде. То је наравно потпуна глупост и то се никада не дешава. Ту рупу у себи, односно тај осећај недовољног можемо само ми да излечимо, нико други са стране – истиче Станивуковићева.

Наша саговорница каже да су неки људи с неким у вези само зато што знају да им је тако угодно, згодно, да неће да буду сами или је то ствар тренутка или хоће породицу, не размишљајући дубље о квалитету тог односа и какве емоције имају према тој особи.

– Прво је питање – да ли ја заиста волим ову особу или ми она само треба. Јер често се дешава да ми хоћемо да нас партнер воли највише на свету, да нас стави на пиједестал, а ми први не волимо баш тако до краја.

И не може се десити права љубав уколико није обострана. Пре или касније та особа ће приметити да ми нисмо до краја у томе, да нисмо свим срцем уз њу, да је не волимо толико. Доћи ће до незадовољства или хлађења, зато увек треба кренути од себе. Поставља се питање и да ли ја могу уз ову особу да будем своја без претварања, да ли морам да ходам стално по јајима ако нешто треба да питам или да кажем, да ли се претварам у нешто што нисам или могу да будем оно што јесам, да ли сам слободна да изразим своје мишљење кад се не слажемо, како та особа реагује када није све по вољи. То су важни моменти за детекцију особе и њених капацитета, за „ношење” са непријатностима, са неслагањима... Запитајте се да ли гледате у истом правцу, то је много важно. Могу се две особе јако волети, бити компатибилне, али неко хоће да живи у иностранству или му је каријера везана за иностранство, а некоме је то овде, а обоје желе да заснују породицу. Вредности су такође много важне и могу бити камен спотицања некад касније у односу, ако имамо потпуно другачије вредности од друге особе. На пример, једна особа хоће да штеди и да живи скромно, а друга особа је хедониста и хоће да се луксузира. То су велики проблеми – наводи Станивуковићева.

Дешава се и да некада људи некога воле, али да нису заједно зато што су направили такав избор.

– Некада је то зато јер смо проценили да неко није добар за нас, некада нисмо са оним кога волимо зато што је тај неко одлучио уместо нас да нећемо бити у вези, а некада понос то не дозвољава. Понос је чувени убица љубави… Донели смо одлуку да је нешто друго боље за нас, а поента је да мало подигнемо праг толеранције на нелагоду. То је врло важно за разне аспекте живота, односно да толеришемо једноставно кад имамо непријатне емоције, али знамо да је то вредно трпљења и толерисања, јер нас нешто боље чека. Направили смо одлуку и да бисмо дошли до те позиције морамо да истрпимо и да нам недостаје особа која је можда токсична за нас – сматра гошћа нашег подкаста.

Она открива да се дешава да људи мешају стабилност и мир са досадом.

– Постоје три врсте искрености – сурове искрености, искрености и искрене брижности. То су потпуно различите ствари. У чему је разлика? Истина није мање истинита уколико се каже на један начин на који друга страна може да прихвати, а да није понижавајуће, омаловажавајуће, увредљиво. Дакле, мени смета та сурова преискреност. Морамо водити рачуна да та наша искреност има и моралну и људску компоненту. Онда ћемо водити рачуна о особи којој упућујемо тај наш искрени коментар. Ако је он суров, ако чини да се друга особа осећа понижено, омаловажено, угрожено, онда то није никаква искреност.

То је једна критика прерушена у искреност без личне одговорности. С друге стране, истина речена у погрешном тренутку некад је гора од лажи. Ако ћемо се дичити тиме да смо искрени и без длаке на језику, хајде да видимо ко ће имати користи од те истине тада речене на такав начин. Ако имаш најбољи интерес особе преко пута себе у срцу, којој желиш да кажеш ту истину, онда поведи рачуна да ли је она у менталном стању, у ситуацији да може да прихвати истину без филтера, чак и ако је лепо речена. Шта ће она да ради с том информацијом? Врло често не размишљамо о томе шта ће особа да ради с том информацијом коју ми дајемо, колико год та информација била истинита. Врло велика разлика је између тога да ли је неко тражио мишљење или га ми волонтирамо. Јер када „волонтирамо” мишљење, често дајемо себи за право да коментаришемо туђи живот, изглед, понашање, партнера, посао. Као да смо ми неки универзумски проценитељи који су ту да кажу ово ваља, ово не ваља. Можда из моје перспективе нешто не ваља, из туђе ваља – нагласила је гошћа нашег подкаста. АНТРФИЛЕ

Због притиска околине – са погрешним партнерима

Неки људи нису навикли да буду сами, па онда буду са неким потпуно неадекватним партнерима. – Друштво нам мало „сервира” причу да кад си сам ниси успео у животу, нити си добар, а нарочито се жене, нажалост, и даље гледају што кроз брачни, што кроз партнерски статус. Ако томе додамо биолошки часовник који женама откуцава, дакле имају један временски оквир ипак краћи него мушкарци у оквиру кога могу да имају прилику да се реализују као мајке, све то ствара један страшан притисак и често се доносе и одлуке које нису у складу са нашим вредностима и са оним што би нама заиста пријало да би се испунила та форма. И онда се и бирају погрешни партнери… Оно што је можда још теже – остаје се у везама које нису квалитетне, често су и врло токсичне, само да се не би остало у самоћи – додала је наша саговорница.

Токсични односи

Јелена Станивуковић наглашава да токсичне везе убијају полако, постепено.

– Много има елемената који утичу на то зашто људи остају у везама које су токсичне. Често се ради о манипулаторима, патолошким структурама личности који су врло вешто исплели мрежу око те особе да би је онеспособили, да би убили слику о себи, самопоуздање, одвојили од породице, пријатеља. Јако је тешко изаћи из тог односа, јер ти је стало јако до неког, али видиш да није добар за тебе. За то је потребна изузетна храброст. И то је врхунски чин љубави према себи и одговорности према себи. Јер оног момента кад препознамо да без обзира на то колико волимо ту особу, не можемо да „растемо”, да нас неко на било који начин гуши, ако нас једноставно не разуме, ако нису задовољене наше основне потребе у партнерском односу за блискошћу, за љубављу, треба да нађемо снаге да кажемо да себе више волимо и да одемо одатле. То није гламурозан чин, то је више битка, треба проћи разноразне фазе и туге и усамљености и преиспитивања, али из тога недвосмислено се излази јачи и паметнији ако се прође цео процес како треба. Некада треба храбрости и снаге да се остане у вези која можда тренутно не функционише, али има капацитет и добра је и волимо ту особу и она је добра за нас. Најлакше је отићи, али некада треба остати и борити се – појашњава Станивуковићева.

Јурите смисао, а не срећу

Јелена Станивуковић сматра да не треба јурити срећу, јер што више јурите срећу – то ће вам она више измицати. – Јурите смисао. Оног момента када пронађемо шта даје нама смисао, када пронађемо неке активности које имају више смисла од нас самих и када се посветимо томе, када организујемо живот у складу са својим вредностима – срећа се појављује као последица свега тога. Да бисмо били срећни, прво морамо да одустанемо од идеје да морамо бити срећни. Ако смо сада у мисији да будемо срећни, једноставно смо промашили циљ, нећемо бити срећни, бићемо оптерећени тиме како се осећамо, да ли је све лепо, да ли је угодно, а живот, што је рекао Стева Жигон, не треба да буде леп него садржајан. Поента је да буде садржајан. А да су ти садржаји они који нама имају смисла. То је по мени рецепт за срећу. Важно је да имате пријатеље, људе који вас подржавају, које ви волите. Одустаните од бриге о томе шта ће народ рећи. Ја мислим да је то један од највећих извора нерасположености, несреће људи, нарочито овде код нас у нашим крајевима. Гледајте своја посла, не оговарајте, окружите се добрим људима, покушајте да не будете жртва, него да будете проактивни, прихватите да ништа није савршено, да живот није савршен и да не мора да буде, али то не значи да због тога није једнако леп – каже Станивуковићева.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ