Мале шансе за успех треће странке у САД

Специјално за „Политику”

Варезе – Народ је проговорио. Америци је потребна нова политичка партија која представља осамдесет одсто становништва! И тачно осамдесет процената људи се слаже, написао је Илон Маск, објављујући резултате своје анкете на мрежи „Икс”. У анкети је учествовало око шест милиона људи. Милијардер је потом предложио и име за нови покрет: Америчка партија.

И одмах се покренула прича о последицама које прете након политичког, али и пријатељског разлаза најбогатијег човека на свету са Доналдом Трампом, најмоћнијим бившим пријатељем којег је великодушно финансијски подржавао у изборној кампањи (практично без ограничења) и потом му служио као сарадник у првим месецима власти.

„Нова партија!” Можда ће се заиста и формирати, али иако су комуникације данас заиста промењене, а средства веома различита, тешко је да ће успети да победи.

Историјски гледано, у време независности и првог председника Сједињених Држава Џорџа Вашингтона, и одмах након тога, доминантна и супротстављена политичка кретања била су две странке: Федералисти и Демократски републиканци.

Након пораза Џона Адамса 1800. године, другог председника и јединог федералисте на тој функцији, све до доласка Ендруа Џексона на власт 1828. године – који се сматра, иако не званично, првим демократским председником – доминирали су Демократски републиканци. Године 1832. трећи политички актер остварује (иако минималан) успех по броју освојених гласова и држава. Реч је о Антимасонској партији која побеђује у Вермонту с Вилијамом Виртом, али је познатија по томе што је организовала прву страначку конвенцију за избор председничког кандидата.

У опозицији Џексону и његовом наследнику Мартину ван Бурену (такође демократи), рађа се Виговска партија, која ће пре него што нестане две деценије касније, успети да освоји Белу кућу 1840. (с Вилијамом Харисоном) и 1848. (са Закаријем Тејлором) – оба генерала који су умрли током мандата. У међувремену, друге странке су биле кратког даха.

Године 1854. оснива се Републиканска партија, а од 1856. демократе и републиканци су једине две партије које се стварно боре за власт – с тиме да су републиканци, иако се често не перципира тако, историјски освојили већи број мандата. Без треће партије? Не, али ниједна није стварно угрозила њихову доминацију.

Треба споменути, с обзиром на амерички изборни систем који практично своди такмичење на две праве партије иако кандидата увек има много, неколико покрета који су ипак оставили траг. Популистичка партија је била врло активна крајем 19. века. Социјалистичка партија, која је у првим деценијама 20. века остварила скромне, али приметне резултате (нарочито с Јуџином Дебсом). Прогресивна партија је у више наврата имала неке резултате. Чак и Комунистичка партија, која је 1932. године (након слома берзе и усред депресије) са кандидатом Вилијамом Зебулоном Фостером, иако уз подршку интелектуалаца, добила тек неколико десетина хиљада гласова. Али, вреди је поменути.

Након Другог светског рата ту су Дикси-крате, десно оријентисани отпадници од демократа, неуспешни 1948. године. У новије време –Зелена партија (која је 2000. утицала на резултат у Флориди, ненамерно помогавши Џорџу В. Бушу захваљујући кандидатури Ралфа Нејдера) и Либертаријанска партија.

Када је реч о нестраначким личностима, остају две незаборавне личне кандидатуре: Теодор Рузвелт, 1912. године – бивши републикански председник, напустио је функцију 1909, покушао да се врати, али га партија није подржала.

Основао је нову партију Bull Moose, освојио највећи број гласова икад као један трећи кандидата (88 електора је гласало за њега), престигао је тадашњег председника Вилијама Хауарда Тафта и омогућио победу демократи Вудроу Вилсону.

Рос Перо, 1992. године – Тексашанин и милијардер, кандидовао се као независни кандидат (основао Реформску партију), освојио 19 одсто народних гласова, највише икада за трећег кандидата, али није победио ни у једној савезној држави и није добио глас ниједног електора. Али је вероватно својим резултатом спречио реизбор Џорџа Херберта Буша и омогућио долазак Била Клинтона на власт.

Вратимо се Маску. Његова прва реална прилика да уђе у политичку утакмицу на националном нивоу (не као председнички кандидат јер није рођен као амерички држављанин, он је Јужноафриканац) могла би бити избори средином председничког мандата када се гласа за сва места у Представничком дому и за трећину места у Сенату, а то је у новембру 2026. године. Победа у Представничком дому је теоретски могућа (има 435 места и то је огроман изазов), али освајање већине у Сенату је тада немогуће.

*Почасни председник Фондације Италија–САД