Сит­ним ко­ра­ци­ма ка ми­ру у Укра­ји­ни

Рат се још увек ис­пла­ти. Та­кав за­кљу­чак мо­гао би да се из­ве­де на­кон не­дав­них укра­јин­ских ди­вер­зант­ских ак­ци­ја у ду­би­ни ру­ске те­ри­то­ри­је, као и за­кљу­ча­ка ми­ров­ног са­стан­ка де­ле­га­ци­ја две за­ра­ће­не стра­не, одр­жа­ног у Ис­тан­бу­лу. „Оче­ки­ва­ти би­ло ка­кав бр­зи и зна­чај­ни­ји ре­зул­тат пре­го­во­ра, би­ло би по­гре­шно”, из­ја­вио је Дми­триј Пе­сков, пред­став­ник за штам­пу Кре­мља. Дми­триј Ме­две­дев, бив­ши пред­сед­ник нај­ве­ће др­жа­ве на све­ту и за­ме­ник пред­се­да­ва­ју­ћег ру­ског Са­ве­та без­бед­но­сти, био је још ја­сни­ји: „Од­го­во­ри­ће­мо оштро на укра­јин­ске на­па­де. Уни­шти­ће­мо све што бу­де по­треб­но.”

Па шта он­да мо­же­мо да оче­ку­је­мо ка­да је реч о суд­би­ни дру­ге по ве­ли­чи­ни др­жа­ви на кон­ти­нен­ту, са ви­ше од (зва­нич­но) 45 ми­ли­о­на ста­нов­ни­ка? По свој при­ли­ци, ни­шта до­бро. На­и­ме, глав­но пи­та­ње ко­је се на­мет­ну­ло то­ком про­те­кле три и по го­ди­не ра­та је ко, у ства­ри, во­ди Укра­ји­ну. Ко кро­ји суд­би­ну ње­них по­да­ни­ка, ко ре­ша­ва њи­хо­ве сва­ко­днев­не про­бле­ме, за ко­га они ра­де да би оп­ста­ли, ко их пла­ћа, ко шти­ти и ка­ко? Јер, пре­ма са­да­шњем ста­њу ства­ри, то де­фи­ни­тив­но ни­су вла­сти у Ки­је­ву.

Још ин­те­ре­сант­ни­је пи­та­ње је ко у њи­хо­во име во­ди пре­го­ва­рач­ки про­цес са Ру­си­јом. Да ли је то Во­ло­ди­мир Зе­лен­ски, не­ко ко­га је он од­ре­дио, вла­да у Ки­је­ву? Или је реч о по­је­ди­ним зе­мља­ма за­пад­не Евро­пе ко­је, ка­ко год да бу­де окон­ча­на ова дра­ма, Укра­ји­ну ни­ка­да не­ће при­хва­ти­ти као рав­но­прав­ну чла­ни­цу за­јед­нич­ке по­ро­ди­це? Иако ће упра­во она у њој би­ти нај­ве­ћа, и хра­ни­тељ­ка свих оста­лих?

Сти­че се, та­ко­ђе, ути­сак да је Зе­лен­ски про­шло­не­дељ­ним ди­вер­зант­ско-те­ро­ри­стич­ким ак­ци­ја­ма на те­ри­то­ри­ји су­се­да се­бе и де­фи­ни­тив­но ис­кљу­чио из пре­го­ва­рач­ког про­це­са, од­ре­кав­ши се сва­ке од­го­вор­но­сти за ис­ход истог. То је на вр­ло ја­сан на­чин ис­так­ну­то и то­ком те­ле­фон­ског раз­го­во­ра ру­ског пред­сед­ни­ка Вла­ди­ми­ра Пу­ти­на са аме­рич­ком ко­ле­гом До­нал­дом Трам­пом у сре­ду 4. ју­на. На­и­ме, про­ти­вље­ња пр­вог чо­ве­ка САД на­ја­вље­ном вој­ном од­го­во­ру Ру­си­је, јед­но­став­но, ни­је би­ло. На­про­тив, Аме­ри­кан­ци­ма у Ки­је­ву са­ве­то­ва­на је – опре­зност.

Све по­ме­ну­то, а пре све­га по­на­ша­ње пр­вог чо­ве­ка Укра­ји­не, иде на ру­ку јед­ном од кључ­них зах­те­ва Мо­скве, оном да пре пот­пи­си­ва­ња би­ло ка­квог спо­ра­зу­ма о ко­нач­ном ми­ру, дру­га по ве­ли­чи­ни европ­ска др­жа­ва мо­ра да спро­ве­де ва­лид­не пред­сед­нич­ке из­бо­ре. Али и да евен­ту­ал­ни бу­ду­ћи спо­ра­зум бу­де ове­рен од стра­не ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це, пре­ци­зни­је ре­че­но – УН.

Оно што Укра­ји­ни де­фи­ни­тив­но не иде у при­лог ка­да је реч о успо­ре­ном ми­ров­ном про­це­су је­сте то што ру­ске ору­жа­не сна­ге на бо­ји­шту све ак­тив­ни­је по­ти­ску­ју осла­бље­ног про­тив­ни­ка. Ки­јев­ски ме­ди­ји сва­ко­днев­но из­ве­шта­ва­ју да је Сум­ска област, прак­тич­но, пре­пу­ште­на Ру­си­ма чи­је тру­пе се уве­ли­ко кре­ћу и ка Дње­про­пе­тров­ску. Још де­ли­кат­ни­ја си­ту­а­ци­ја је у обла­сти Оде­се чи­јим би гу­бит­ком зе­мља би­ла у пот­пу­но­сти од­се­че­на од Цр­ног мо­ра, а што би пред­ста­вља­ло не­на­док­на­див стра­те­шки гу­би­так.

Упра­во сто­га вра­ћа­мо се пи­та­њу ко, за­и­ста, во­ди Укра­ји­ну. Мо­жда се од­го­вор кри­је у раз­го­во­ру пред­вод­ни­ка ру­ског и укра­јин­ског пре­го­ва­рач­ког ти­ма Вла­ди­ми­ра Ме­дин­ског и Ру­сте­ма Уме­ро­ва, а ко­ји је, ван очи­ју јав­но­сти и у тра­ја­њу од чак два и по са­та, одр­жан 2. ју­на, уочи пре­го­во­ра у Ис­тан­бу­лу. О че­му су по­ме­ну­та дво­ји­ца мо­гли да раз­го­ва­ра­ју, а што ни­су сме­ли да зна­ју оста­ли чла­но­ви ти­мо­ва? Мо­жда упра­во о не­из­бе­жним из­бо­ри­ма, при­хва­тљи­вом кан­ди­да­ту? И ко је о ре­зул­та­ти­ма тог раз­го­во­ра оба­ве­штен? За Пу­ти­на смо већ до­би­ли по­твр­ду, али да ли је, са укра­јин­ске стра­не, све ишло са­мо у Ки­јев или и на не­ко дру­го „над­ле­жно” ме­сто, мо­же­мо са­мо да на­га­ђа­мо.

Још не­по­вољ­ни­ја по ак­ту­ел­ни ре­жим Зе­лен­ског мо­гла би се по­ка­за­ти ру­ска ини­ци­ја­ти­ва да се нај­но­ви­је вој­не укра­јин­ске ак­ци­је, ру­ше­ње мо­сто­ва и уби­ја­ње ци­ви­ла, про­гла­се – те­ро­ри­стич­ким ак­том. На­рав­но, те­шко је по­ве­ро­ва­ти да би зе­мље За­па­да тек та­ко при­ста­ле на по­ме­ну­ту ква­ли­фи­ка­ци­ју, али у не­из­бе­жним ми­ров­ним пре­го­во­ри­ма иста би сва­ка­ко има­ла сво­ју те­жи­ну. На­пад на ци­ви­ле из­ве­ден је пла­ни­ра­но, са­оп­шти­ли су ја­сно у Мо­скви.

Ја­сно је да Укра­ји­на гу­би аду­те, па и по­др­шку све­та. Али на­че­та је и из­ну­тра. Зах­те­ви за окон­ча­ње ра­та све су гла­сни­ји. Усло­ви за евен­ту­ал­ни мир по­сле сва­ког ки­јев­ског „не”, све су не­по­вољ­ни­ји. По­себ­но те­жак уда­рац на мо­рал та­мо­шњег жи­вља иза­звао би по­вра­так по­ро­ди­ца­ма ви­ше од 6.000 иден­ти­фи­ко­ва­них те­ла из­ги­ну­лих укра­јин­ских вој­ни­ка ко­ја су, за са­да, сме­ште­на у за то по­себ­но пред­ви­ђе­ним ва­го­ни­ма-хлад­ња­ча­ма. Објек­тив­но, ру­ко­вод­ство у Ки­је­ву не­ма аде­ква­тан од­го­вор на ову ини­ци­ја­ти­ву ко­ја би са­мо до­дат­но ука­за­ла на не­сра­зме­ру у жр­тва­ма две вој­ске.