Како прекинути генерацијски зачарани круг

На Канском фестивалу су се ове године Жан-Пјер и Лик Дарден такмичили девети пут и то са својим 12. дугометражним филмом у каријери – „Младе мајке”, за који су једногласном одлуком жирија други пут освојили награду за најбољи сценарио.

За ове белгијске филмске ауторе, припаднике елитног клуба двоструких освајача канске „Златне палме” („Розета” 1999. и „Дете” 2005.) и других канских одличја (за сценарио два пута, за режију и за најбољег глумца), један од европских филозофа је својевремено рекао да они својим документарним методом истрајно чине „кинематографију отпора” глобалистичком друштву, стварајући филмове у којима не доминирају над стварношћу, већ без наметања нуде ствари какве јесу.

Филмом „Младе мајке” Дарденови то поново потврђују, сместивши своју причу о пет тинејџерки у реалност склоништа за малолетне мајке, они истражују и теме сиромаштва, недостатка љубави и борбе за прекидање генерацијских циклуса, а све са циљем да прикажу крхку лепоту живота и важност људске повезаности, супротстављајући се индивидуалистичким и насилничким тенденцијама у савременом друштву.

О свему томе браћа Дарден говоре у овом ексклузивном разговору за „Политику” вођеним и сазнањем да ће њихов награђени филм „Младе мајке” гледати и српска публика јер га је за приказивање обезбедила дистрибутерска кућа „MegaCom Film-MCF”.

Све мора да изгледа тако стварно у вашим филмовима, фасцинира ваша истрајност у натурализму, па и у „Младим мајкама”?

Лик Дарден: То је наш начин рада, а оно што је такође допринело томе у „Младим мајкама” јесте чињеница да смо филм заправо снимали у природном окружењу, природном амбијенту, односно у склоништу за малолетне мајке. Једном приликом смо то склониште посетили и разговарали са групом тих младих девојака које рађају своју децу и то нас је подстакло на идеју за филм. Други важан елемент је чињеница да не користимо никакво вештачко светло, држимо се природног светла и то доприноси реалности сваке различите ситуације у филму.

Жан-Пјер Дарден: Нисмо „градили” никакво светло. И користим реч градити, јер стварате дијалог тако да уградите нешто у сценарију и мање-више знате како ћете снимати сцену, али наша жеља је да што мање могуће градимо, да конструишемо у нашем филму и због тога се ствара осећај глаткоће без икакве структуре. И, наравно, имали смо нацрт за пет различитих путања пет младих жена и знали да ћемо их испреплести, али то смо урадили са највећим могућим степеном слободе, јер је било тренутака када су им се путеви укрштали, али то није било намештено. И камера се кретала у складу са дражесношћу тих девојака.

Како сте се одлучили за ових пет „углова” посебне приче избегавајући архетипове?

Лик Дарден: Када смо ушли у то склониште, у тај дом, први пут, открили смо да су ту упркос тешкоћама и болним ситуацијама биле све бебе и мајке, васпитачице, психолог и менаџер, и да је било нешто лепо у том заједничком животу који су делили. Могла се осетити жеља да се сачува живот и да се ове младе девојке најбоље оспособе како би могле да донесу најбољи могући избор за своје бебе. То је постало полазна тачка за нашу причу о ових пет младих девојака. Били смо у контакту са њима док смо развијали наше ликове. И тако је наша прича сачињена од делића свих стварних прича, али и других измишљених ликова који су створени. Али једна ствар је заједничка свим девојкама, а то је чињеница да долазе из веома сиромашне средине, из породица које су се распале и ту је проблем понављања истих ставова и грешака из генерације у генерацију.

Јесу ли девојке које видимо у филму глумице и јесу ли ово праве бебе?

Лик Дарден: Да, оне су глумице и да ово су праве бебе. Заслуге за уверљивост припадају тим младим глумицама које су пре снимања проводиле време у склоништу, живеле са тим младим мајкама и васпитачицама и то је на њих оставило снажан емотивни утисак. Знате, држати бебу у наручју и доживљавате је као своју иако сами нисте још рађали. Вежбали смо са пет глумица пет недеља, а онда смо последње недеље заменили лутке правим бебама и рекли им: „Почећемо да снимамо без обзира на то шта се деси. Знате свој дијалог за одређену сцену, али бебе имају приоритет. Дакле, ако плачу, ако се померају, ако изгубе цуцлу, у том тренутку прво се бринете о беби, а затим настављате са оним што је планирано за сцену.”  И то је, наравно, додало елемент реалности, документарни елемент сцени, јер је стварна. То је заиста стваран живот. Никада нисмо желели да зауставимо сцену или заменимо бебу да бисмо убрзали. Сви смо зависили од тога шта су бебе радиле.

Жан-Пјер Дарден: Некако су и бебе осетиле енергију која је кружила на лицу места и у највећем броју случајева су биле баш како треба. Наравно, морали смо да будемо пажљиви да им не привучемо превише пажње на камеру.

Да ли мислите да би једна од тих стварних девојчица могла да прекине генерацијски циклус понављања грешака занемаривања и злостављања деце и породичних раздора?

Лик Дарден: То је оно о чему говоримо у овој причи, а вероватно и циљ који највише отелотворује покушај прекида циклуса јесте управо девојка која одлучује да да бебу хранитељској породици или на усвајање, јер је то њен покушај да прекине циклус и омогући детету бољу будућност. Јер ако то не учини, завршиће као њена бака и мајка пре ње. Размишљали смо о излазу, о томе који би избор био прави. И, наравно, добро знамо да је стварност за сваку од њих много сложенија, али фикција је начин да се стварности дају могућности.

Ви сте одлични истраживачи свих важних друштвених аспеката, али колико је данас важно размишљати о тим малим, свакодневним стварима које нас тиште, јер понекад изгледа као да не обраћамо више пажњу на те социјалне аспекте друштава пошто нам је пажња заокупљена „великим светским догађајима”?

Лик Дарден: Заиста, постоји друштвени аспект који је детерминизован и сви људи попут ових у нашем филму долазе из неповољне средине и уче да нема срамоте у томе што су сиромашни. Други проблем од којег пате је недостатак љубави и наклоности, што су и сами доживели као деца. Али филм се више фокусира на превазилажење положаја жртве и тражење одговорности, на учењу да се буде одговоран за изборе које направиш. Наша премиса, наша почетна тачка, била је да с обзиром на друштвену и политичку климу коју сви удишемо у свету већ неколико година (успон популизма у многим земљама, игра моћи, насиље које је свуда присутно, ратови и сукоби, чињеница да је оно што је важно колико лајкова имате на друштвеним мрежама), ми не позивемо да будете што индивидуалнији да бисте успели или преживели, већ да обраћате пажњу на људе око себе.

Овде смо само желели да кажемо да је оно што је важно обраћање пажње на људска бића око себе, на једноставно очување веома крхке свакодневне слаткоће и љубазности, што је вероватно та мирна лука која нам је потребна у животу. С тим људи могу да се одупру, боре и извуку из свог страшног хаоса.