Начин на који људи реагују на трагедију може бити апсурдан

Орсоља, судски извршитељ у Клужу, главном граду Трансилваније, једног дана мора да исели бескућника који живи у подруму зграде и он извршава самоубиство. Неочекивани догађај ствара моралну кризу коју покушава да реши најбоље што може. И о томе, као о последици убрзаног, а нерегулисаног развоја бизниса са некретнинама, што доноси све израженију неједнакост међу људима у Румунији, говори у филму „Континентал 25” румунски редитељ Раду Жуде, добитник „Сребрног медведа” за најбољи сценарио на овогодишњем 75. Берлиналу, са којим је синоћ у Београду започео први Балкански фестивал филмске режије. 
Аутор награђиваних филмова попут „Најсрећније девојке на свету”, „Аферим”, „Није ме брига да ли ћемо у историји остати забележени као варвари” и „Баксузни крес или луда порнографија”, у ексклузивном разговору за „Политику” говори и о истраживању кривице и моралним дилемама, историјским и културним тензијама у Трансилванији, о сложености власништва и националног идентитета и о изазовима снимања филма „ајфоном”...

Жена коју прати осећај кривице тема је и Роселинијевог филма. Је ли то имало директан утицај у овом вашем случају? 
У неком тренутку сам прочитао чланак о Роселинијевом филму „Европа ’51” и поново погледао филм са темом жене коју прождире кривица и која тражи искупљење. Видео сам паралеле са својом причом и одлучио да истражим тему, али на начин који је мање метафизички трагичан, а више заснован на веома савременој мешавини комедије и драме. Мој „Континентал 25” је тако нека врста карикатуре Роселинијевог филма. И постојао је још један утицај и то Хичкоковог филма „Психо” који почиње са жртвом, а затим фокус пребацује на починиоца. Код мене прича бескућника прелази у Орсољину причу. Она није убица, али на симболичан начин осећа да би могла бити саучесница, као и сви остали у близини.

Овај ваш филм спаја осећај трагедије са елементима комедије и очигледан је коментар на друштвена и политичка питања у данашњој Румунији. Да ли је тај коментар и сатиричан? 
Поменули сте друштвене и политичке аспекте и то је тачно. Додао бих и етичку димензију: осећај кривице и моралну дилему са којом се главни лик суочава. Смешно је, јер је то морална дилема која долази након догађаја, након што је штета већ учињена. Нисам сигуран да је сатира најбоља реч за то, немам исту дистанцирану перспективу као критичар или гледалац. За мене је то више истраживање комедије и драмске ситуације у исто време. У сржи постоји трагедија, али начин на који људи реагују на њу може бити апсурдан. Када преиспитујемо сопствене реакције на трагедије, често их налазимо на ивици исмевања. 
Како ми данас реагујемо на све ове данашње глобалне трагедије? 
На глобалне кризе попут оних у Украјини или Гази неки људи реагују тако што понекад опсесивно објављују на друштвеним мрежама о овим проблемима, али онда ће 15 минута касније поделити слику свог ручка или слатке мачке. Не осуђујем их и ја то радим, али сматрам да у овим контрадикцијама постоји комична, готово Балзакова „људска комедија”. То је мање сатира, а више одраз апсурдности и сложености људских реакција.

Главна јунакиња савест покушава да ублажи малим делима, неадекватно спрам системских проблема? 
Ово је прича о некоме са добрим намерама, некоме ко је добродушан и савестан, али је и даље заробљен у систему. Већина нас има тренутке када видимо неправду око себе и осећамо се ужасно, али онда идемо даље. Можда донирамо новац да бисмо ублажили своју савест, али знамо да то не ствара праву промену. У Румунији овај осећај је појачан историјом земље. Након Чаушескуове диктатуре, прелазак није био на социјалдемократски модел, већ на неолиберални са мало социјалне заштите. Орсољина кривица одражава овај шири системски неуспех, али филм се фокусира на њено индивидуално искуство, а не на велику идеолошку изјаву. Сећам се и Карла Гинзбурга, једног од мојих омиљених историчара, који је објаснио како је случај занимљивији од правила.

Радња филма се одвија у Клужу, у срцу Трансилваније, а како његова трансформација у „паметни град” и туристичку дестинацију утиче на искуства ликова? 
Клуж је мешовити случај. С једне стране, сматра се причом о успеху јер његова ИТ индустрија цвета, становништво расте и сматра се модернијим и цивилизованијим у поређењу са другим румунским градовима. Али овај успех је дошао са хаотичним урбаним развојем, посебно око града. Град је окружен брдима, па се његово ширење проширило на оближња села, попут оног у коjем Орсоља живи. Ова села су брзо расла, често без одговарајуће инфраструктуре, школа или болница. Желео сам да упоредим наратив о успеху Клужа са причама оних који су заостали, са губитницима у овом процесу економског раста. То је противтежа тријумфалистичкој причи о развоју.

Филм садржи неке упечатљиве кадрове статуа диносауруса, откуд то?
Снимали смо у близини хотелског комплекса под називом „Земља чуда” и иза је био Дино парк за који сам помислио да је савршен да га некако искористим. Првобитно планирану сцену у шуми сам заменио диносаурусима. Симболично, то може да сугерише свет у којем људи више не постоје, неку врсту постљудске будућности. Али ови диносауруси су такође лажне, туристичке атракције, тако да одражавају како се све, чак и праисторијско, комерцијализује. То је слика отвореног краја и мислим да бисте могли да напишете цео есеј о њеним значењима.

Снимали сте „ајфоном”, таква реткост а вероватно и изазов? 
Паралелно сам снимао још један филм и то је било исплативо. Што се тиче „ајфона”, радило се о прихватању једноставности. Технологија је сада приступачна, па сам желео да докажем да можете да направите филм са минималним ресурсима. То је као повратак основама филма, браћи Лимијер. Снимили смо га за десетак дана, без светла или опреме за снимање, ослањајући се на дијалог и природне амбијенте. Било је ослобађајуће. Такође, то се повезује са Роселинијевом идејом рада са „сиромаштвом средстава”. Многи филмови о сиромаштву или друштвеном насиљу снимају се са вишемилионским буџетима и то се зове несклад.

Како сте изабрали Естер Томпу за улогу Орсоље? 
„Континентал 25” упоредо је сниман са веома слободном адаптацијом мита о Дракули и имам исту екипу и многе од истих глумаца. Естер Томпа је имала мању улогу у „Дракули”. Током пробе, схватио сам да је савршена за ову другу улогу. Она је невероватно талентована и потиче из мађарске мањине у Румунији, што је додало још један слој причи, дотичући се трансилванијске историје и савременог национализма.

Како се тај национализам огледа? 
Ова моја прича о имовини и проблемима због приватне својине има везе са Трансилванијом и њеном проблематичном историјом власништва и мађарског и аустроугарског и румунског. Од 1918. године било је много сукоба између Румуна и Мађара и постоји тај страх да Мађарска жели да врати Трансилванију у своје окриље, али је то уласком у ЕУ мало спласло. Са непредвидивим Орбаном румунски страхови су се повампирили и људи су почели да говоре: „Сада је нови поредак, Трамп ће са Путином окончати рат у Украјини, Украјина нестаје и она мора да се подели и Румунија треба да узме део Украјине”. И одједном овакве расправе о узимању, отимању поседа другим земљама су у мени створиле осећај неке врсте ужаса и надам се да овај филм само показује ове различите погледе које људи имају и изражавају их на веома агресиван начин. Не кажем да су сви Румуни такви, ни да су сви Мађари такви. Кроз лик Орсоље, која је етничка Мађарица, нарочито кроз њену свађу са мајком, многе од оваквих ствари испливавају на површину.