Код нас је светлост важнија од температуре

Да би човек могао да умре, мора прво да се роди – том реченицом почиње роман „Живот животиња” исландске књижевнице Ејдур Аве Олафсдотир, рођене 1958. у Рејкјавику. Романсијерка која је већ више од четврт века присутна и запажена не само на исландској него и на европској књижевној сцени, то средње име, „Ава”, узела је одајући почаст слепој француској светици из средњег века, бенедиктинки Ави, заштитници слепих.

Протагонисткиња романа „Живот животиња” бави се занимањем чији је назив у једној опсежној анкети обављеној 2013. проглашен за најлепшу реч у древном и чудесном исландском језику: Ljósmódir, што значи – бабица. Та сложеница у себи обједињује две речи: Módir (мајка) и Ljós (светло).

Ову узбудљиву, дирљиву, а пре свега изванредно написану приповест данас читамо на српском захваљујући преводитељки Татјани Латиновић и издавачкој кући „Хеликс”.

Ми који смо имали прилике да гледамо људе, своје ближње, како умиру питали смо се, или нисмо, да ли је смрт заиста неизбежна. Шта ви, кроз призму своје јунакиње, бабице Дије, мислите – да ли је и рођење неизбежно?

У књизи се играм са идејом да се човек, или људска животиња како је ја зовем, никада не опорави од рођења. Том тезом покушавам да опишем период пошто се човек роди, а потом и сам живот и како се човек током живота односи према другим људима, другим животињама, према Земљи. И о томе шта светлост значи у мрачном свету. Родити се значи и да ћемо једног дана умрети. Чула сам причу о новопеченој мајци која је плакала и била је неутешна јер ће њена беба, новорођенче, једног дана умрети. Није је тешило кад јој је речено да ће до тада беба вероватно бити старица, била је несрећна јер је то значило да мајка више неће бити ту да је држи за руку! Али без обзира на све, рођење је велика авантура. Случајност игра велику улогу у томе. У мојим књигама тема никада није умирање, већ, напротив, преживљавање. Како преживљавамо. Чак и после губитака и ратова. Концепт наде ме веома занима.

По образовању сте историчар уметности. Када бисте, управо као историчар уметности, а опет и сама уметница писане речи, одговорили на питање које су то главне теме уметности као целине, светске уметности, људске уметничке баштине – које бисте теме издвојили као главне?

Одлично питање! Кад писци кажу да је неко питање добро питање, то значи да купују себи време да би размислили о одговору! Тачно је да сам школована историчарка уметности – понекад кажем бивша историчарка уметности, јер се данас бавим само писањем. Али због мог образовања могу да кажем да знам да читам слике, односно њихов језик. Не мислим само на позната уметничка дела већ на све врсте визуелног материјала, новинске фотографије, рекламе, слике које људи деле на друштвеним мрежама и како, рецимо, власти користе визуелне медије да би учврстили своју моћ. Слике заправо имају много бржи и већи утицај на наше емоције него писани текст. Али да одговорим на ваше питање. Мислим да се ниједна уметност не ствара у вакууму и да садашњост у било које доба увек утиче на уметност. То значи да су многи уметници данас преокупирани еколошким питањима, питањима очувања животне средине. Али било да је у питању уметничко дело, било књижевност, ја уметничко дело не доживљавам као „објекат” већ као искуство. Можете га назвати искуством лепоте и може се упоредити са путовањем где особа стиче ново разумевање себе и света. Оно отвара нова врата и ви ћете открити нешто ново, што вас мења. Зар није сврха свих путовања управо то, да се вратите као промењена особа?

Који свој роман сматрате најбољим? Мислите ли да је „Живот животиња” нешто најбоље што сте досад написали, или је можда ваш фаворит „Мис Исланда” или нека од претходних књига?

Увек покушавам да постанем бољи писац и са сваком књигом ризикујем и урадим нешто ново. То може значити да писац увек мисли да му је најновија књига најбоља! Али писац такође може да воли књигу из потпуно другачијих разлога од читаоца, а понекад је то књига коју нико није приметио. Моје најпревођеније књиге су „Rosa Candida” која је објављена пре много година и „Хотел Тишина”. Обе ове књиге су добиле и исландске и стране књижевне награде и преведене су на више од 30 језика. „Мис Исланда” је такође била важна књига у мојој каријери, постигла је успех у Француској. За мене, и лично и као писца, „Живот животиња” јесте важна и драгоцена књига.

Објавили сте и књигу песама и један позоришни текст. Доживљавате ли себе у књижевности пре свега као песникињу или се боље сналазите на прозаистичком терену?

Себе видим пре свега као романописца. Затим као драмског писца. Песникиња се, међутим, појављује у тексту романа, рецимо, понекад пишем у сликама, понекад ми је текст сажет и често много скраћујем и остављам празнине за читаоца. Као у поезији.

Који су писци највише утицали на вас, што исландски, што страни?

На мене су велики утицај извршили непознати писци исландских сага које су биле део исландске средњовековне књижевности, како нашом карактерном одликом да никад не говоримо о емоцијама – већ их описујемо на другачији и понекад дуговлачан начин – тако и смислом за хумор који је чудна мешавина онога што Британци називају потцењивањем и претеривањем. Док сам студирала у Француској, сусрела сам се с књигама писаца који нису били преведени на исландски и који су ми отворили нови свет. На пример, Маргерит Дирас и фотограф и песник Ерве Гибер, који је млад умро од сиде. Такође сам се упознала са делима писаца и песника из северне Африке који су писали на француском. То ме је навело да почнем да читам другачије и да тражим књиге писаца са маргина.

Како бисте некоме ко живи у Србији, дакле на југоистоку Европе, где су лети и суптропске и тропске температуре, где постоје четири годишња доба, и где се дан и ноћ смењују много брже него на северу – описали Исланд? Како је то живети на Исланду?

Описала бих Исланд као земљу с највећим небом на свету. Исланд је острво, што значи да немамо комшије на које бисмо се љутили и немамо границе, око нас је само океан. Исланд је треће најветровитије место на земљи, а због климатских промена ветрови су све јачи, а глечери, највећи резервоар слатке воде на земљи, топе се, и ми гледамо како се то дешава, али гледамо као да гледамо телевизију. Од малих ногу учимо да човеку треба природа, а природи није потребан човек. Да је она већа од нас и да је њена реч увек последња. Када Исланђани иду у природу, не шетају по шумама – на Исланду има мало дрвећа – већ се пењу на брда и планине да би видели што више око себе. На острву постоји 200 активних вулкана, али овде није ни јако хладно зими, нити јако вруће лети. Код нас је светлост важнија од температуре. Омиљено време Исланђана је „безветрица”, а на исландском постоји стотинак песничких израза за тај метеоролошки феномен. Мислим да је наш идентитет повезан са тим колико нас је мало и што говоримо језиком који нико не разуме. И што смо нација без војске. На Исланду нема незапослености, а просечна плата је знатно већа него у Србији. С друге стране, живот на острву је скуп и заправо су само три ствари јефтине: струја, грејање и хладна вода за пиће. Имала сам прилику да посетим Србију једном, имам пријатеље који су се недавно вратили одатле, и сви се слажу да је ваша земља невероватно лепа.