Волео бих да живим у свету у којем уметност мења друштво

Приповетке из нове збирке Веселина Марковића „Црна једра”, у издању „Архипелага”, смештене су у даљу и ближу прошлост, када су људи масовно умирали од болести за које није било лекова, у ратовима, у немаштини, или од пуке неправде коју им је нанео неко моћнији од њих. Родитељи у првој причи кришом сахрањују некршетно дете у црквеној порти, будући да су вековима некрштена деца била изгубљена за рај, у другој се млада медицинска сестра пријављује да учествује у експерименту мерења душе, која наводно износи 21 грам, како би наудила човеку који је уништио њену породицу, у следећој лекар на брод позива напуштену децу и свесно их заражава великим богињама како би пронашао вакцину. Јунак једне од прича тражи да купи макар и лажну реликвију како би људи имали чему да се клањају.

Веселин Марковић, прозни писац и приповедач, есејиста, преводилац и критичар, био је учесник недавно окончаног 14. Београдског фестивала европске књижевности. За роман „Израњање” добио је Виталову награду, а за роман у нацрту „Ми различити” стипендију „Борислав Пекић”, а затим Награду града Београда, као и признања „Бора Станковић” и „Матијевић”. Дела су му објављена у Норвешкој, Великој Британији, САД, Италији, Словенији, Пољској, Бугарској.

Ова збирка има поднаслов „Заборављене приче”. Да ли сте подсећањем на животе и смрти људи у прошлим вековима, негде у Европи, тежили и томе да покажете да је наше доба лакше за живот, без празноверја, без тешких болести, светских ратова, са вакцинама, лековима и свим оним што нам ипак олакшава живот?

Добро сте приметили то значење између редова. Приче су заборављене зато што људи не проучавају историју. Не мислим да је данашњи свет диван, далеко од тога, али је знатно бољи од некадашњег. У прошлости су велике богиње и друге заразне болести убиле чак стотине милиона људи. Да, број је тачан. До пре само две стотине година, просечан животни век је износио свега тридесетак година, првенствено због високе смртности деце. Рецимо, Јохан Себастијан Бах имао је чак двадесеторо деце, али одрасло је само њих десеторо. Замислите патње свих тих родитеља. Шта би они дали за вакцине и антибиотике? И замислите с каквим би згражавањем гледали оне родитеље који данас својој деци ускраћују вакцине, чиме угрожавају и њих и туђу децу. Историјски оквир ових седам прича је тачан у главним цртама, а измаштао сам све ликове, њихове судбине, разговоре, места... Сместио сам имагинарне ликове у релативно реално окружење. Желео сам да испричам приче о судбинама људи из блиске прошлости, али такође да посредно проговорим о савременом друштву, које је заборавило такве приче, па понавља грешке или не цени своја достигнућа. Неколико читалаца је рекло да ми је ово најмрачнија књига. Разумем их, али се не слажем. Живот јесте суров и трагичан, али нико од главних јунака не одустаје, нико се не препушта очајању, сви се боре колико год могу, у оквирима знања тог времена, покушавају да спасу себе и своје ближње, или да бар очувају успомену на њих. За мене су „Црна једра” првенствено књига о истрајности и потрази за уточиштем.

Смрт је једина извесност у овим приповестима, али и вера у вечност душе, потреба да се верује макар и у лажне реликвије. Да ли је и то део данашњег заборава, потискује се све што је везано за тешке теме, па тиме и душа?

Слажем се са тим да људи свесно потискују тешке теме, али мислим да је главни проблем површност нашег времена. Свакодневно до нас допиру стотине информација и зато многи губе способност да разликују важно од неважног. Ако људе засипате безначајним садржајима, да ли ће више њих да размишља о души или о забавном видеу на „Тик Току”? Бојим се да ће човечанство постати још површније из два разлога. Родитељи стављају децу пред екране и тако стварају рану навику. Такође, због чега човек да размишља и доноси закључке ако може да се ослони на кратак сажетак који му генерише вештачка интелигенција? Истина, милиони људи раде по цео дан не би ли успели да одрже главу изнад површине. Не можете им много замерати што не одвајају време и енергију за духовни живот. Надам се да ће ипак одвајати, јер је то важно и за њих и за заједницу. Образовање и моћ критичког размишљања ојачавају имунолошки систем против лажних вести, демагога и лажова.

Да ли су људи прошлости, какви су и ваши јунаци, имали изоштренија чула због тешког живота и потребе да траже лекове за кугу и велике богиње?

Људима су некада била неопходна изоштрена чула да би опстали. Ако је куга однела пола вашег села, морате нешто да предузмете. Данас је многима отупела перцепција због развоја технологије. Интернет јесте сјајан изум, прворазредна интелектуална алатка, о разним областима не бих знао ништа без њега, али истовремено уништава пажњу и концентрацију, као и жељу за личном иницијативом. Такође, технологија је донела илузију лаког знања. Сад су одједном сви стручњаци за вакцине, зато што су видели нешто на друштвеним мрежама, па хоће сами да реше је ли њиховом детету потребна вакцина против малих богиња. И деца поново умиру. Притом, не примећују да се не понашају тако у другим областима живота. Рецимо, од лета авионом живот зависи више него од било које вакцине, а ипак само одшетају до свог седишта. Да би били доследни, морали би прво да оду до пилота, питају их које школе су завршили, колико сати летења имају, јесу ли здрави, затим да питају остале путнике имају ли искуства с том посадом, затим да подигну поклопац мотора, провере да ли је све у реду, па да тек онда, на основу тих информација, донесу одлуку хоће ли поверити своје тело тим људима. Можда ће неко рећи да карикирам, али ово је управо поступак који они примењују на вакцине.

Оно што се вековима не мења јесте класни карактер друштава, упркос повременим и неуспелим покушајима његовог укидања у комунизму. Војници у рововима у Великом рату, у једној од ваших прича, са обе стране, свесни су тога да их „они одозго” терају да гину, па њима за инат заједно славе Божић. Да ли је критичка свест просечног човека еволуирала уз медије и савремену технологију, да ли су књижевност и уметност једино поље субверзивности?

Много тога се променило у друштву, али класне разлике нису, нажалост. Чак је горе, јер расте јаз између богатих и сиромашних. И данас политичари и генерали из безбедне удаљености шаљу војнике да се убијају са људима које никада раније нису ни срели, а камоли да су им они нешто скривили. У једној причи моје збирке војници зараћених страна тајно сарађују не би ли сви остали живи. Они као непријатеља виде своју команду, а не војнике из наспрамног рова. И комунизам је био класно друштво. Мењају се само теоријски изговори да они на врху стекну новац и моћ: капитализам, Бог, комунизам, национализам, амерички начин живота... Умерено се уздам у социјалдемократију. Уметност је у свим епохама имала и субверзивну улогу. Она доводи у питање општеприхваћене друштвене, етичке, политичке, културолошке или религиозне норме и тако људе извлачи из такозване зоне комфора, наводи их да мисле критички, да свет сагледају из другог угла и упитају се: „Да ли је тачно оно у шта сам веровао?” Друштвени домет те субверзивности је друга тема. Волео бих да живим у свету у којем уметност мења друштво, али историја књижевности нас учи да су такви случајеви веома ретки. Активизам је бољи избор када је реч о субверзивности.