Овчије бунде ће на сеоску депонију

Долово – Некада је било кило вуне, кило соли, руна за прасе, ил’ тепих и неколико пари фармерки, а данас у џамбо вреће па на ђубре, прича Никола, други по старeшинству од четири генерације Трбенчина, угледних овчара из Долова, који жилаво деценијама не одустају од држања оваца. Ове „загуљене” лале се држе реда и обичаја, па и црквеног календара, који налажу да се о Духовима шишају стада, јер је то крајње време за цигају да се ослободи бунде пред летње врућине и најезду комараца.

А актуелне климатске промене диктирале су ове године да се „колеге” од струке, другари из села, али и припомоћ „са стране”, искупе и који дан раније, па траје моба стриже оваца, онако традиционално – ручно. Деветорица њих, дугог стажа и подмладак, који, веле, још увек има штошта да научи. Рачуница је: од око150 грла, око три и по килoграма вуне по грлу, у збиру близу тона за бацање а посао од јутра до сумрака. Млади се, понављају овде као вергл, слабо хватају чобанског штапа и алата, а наш домаћин се хвали да он помоћ има – ту је син Бојан.

„Стригање је тежак физички посао. Не би га ни радили да не морамо. Треба савладати овцу, брзо да стрижеш, да је не мучиш и то мора да се зна. Има људи који шишају овце за паре, а некада смо се мало и такмичили, кад смо расположени стигнемо и да им и ’фризуре’ направимо. Али главно је да се посао обави. Презнојавамо се сатима, врућине све раније долазе, па и овцама сметају као и нама. Руно мора да се скине, но ту мука за нас не престаје. Ја ни данас немам срца да вуну одмах бацим, па је чувамо ту у дворишту по буџацима док се не усмрди. А и бацање кошта, јер, кажу у локалном комуналцу, мора се правилно одложити, треба посебно возило, па то мора да се плати и на крају је сами однесемо на депонију”, прича за „Политику” Никола Трбенчин, а све присећајући се дана када је било другачије.

За руно вуне се, каже, некада могло добити прасе од 25 килограма, у зрењанинској фабрици повећи тепих, или неколико пари фамерки. Жене су је преле и штрикале вунене чарапе, фусикле, а долазили су у Долово и откупљивачи из Пирота и Ниша... Данас таквих „гостију” одавно нема, а вуна се, са жаљењем констатују, увози. Тако, овцу, нашу банатску цигају највише и витеберг, држе из чисте љубав, али вајде нема.

Жал је и за временима када је стригање оваца био догађај за село, разлог да се народ скупи, а сада то свако ради за себе, како се ко снађе. Ипак, на салашу Трбенчина, стрижа оваца не може да прође без светковине, те је у близини котлић овчијег гулаша, сач и јагње на ражњу да се радници заложе.

„Одустали смо од узалудног посла продаје вуне, па се одржавамо продајом јагањаца. Сезона према календару почиње у првом тромесечју, када продамо осамдесетак јагањаца, а око 40 грла оставимо за освежавање стада. Добро иде и сир, слатко и кисело млеко које нудимо сваког дана. Имамо сталне муштерије из села и из суседног Делиблата. Држи нас само љубав за нашу аутохтону банатску цигајају, а лепоте и рачуна има само у песмама и причама ’како је некад било’. Колико год се прича о подстицајима, треба још, јер овца је код нас забатаљена, већ дуго времена и то не може да се промени преко ноћи. На крају, то потврђује и ово стање с вуном, коју нико не цени, нити тражи – чак ни на поклон”, закључује Доловац Никола Трбенчин.