После родитеља, тренер је највећи ауторитет

Гошћа „Политикиног” подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” била је кошаркашица и психолог Тина Крајишник, која је 2022. године проглашена најбољом кошаркашицом Србије. Била је и три године капитен наше репрезентације, а упркос бројним повредама и операцијама годинама није одустајала од професионалног бављења спортом. Прошле године је донела одлуку да се повуче из репрезентације и започне једно ново поглавље у животу, односно да ће се више посветити својој другој професији ‒ психологији.

‒ У каријери је доста помогло то што сам завршила психологију. И ја сам се, као и многи спортисти, сусретала са различитим искуствима, и позитивним и негативним, јер је много емоција некако у нама сабијено док се бавимо спортом и живимо један посебан живот. Суочавамо се са доста изазова, морам бити искрена, и неким тежим тренуцима кад су у питању повреде и уопште промене средине, сусрећемо се блиско у сарадњи са тренерима, са играчима, па и ту треба да се уклопиш, треба негде да се пронађеш. А кроз студије сам стекла неке вештине, можда да бих и себе мало више упознала, радила на себи и дефинитивно ми је то олакшало пут. Психологија ми је посебно помогла у неким тешким тренуцима у каријери, кад је доста емоција било присутно, неких можда безнадежних ситуација, борбе и са болом, али сам схватила на крају да сам добила један леп спој – појаснила је Крајишникова.

Да ли ће спортиста завршити неки факултет, она сматра да то доста зависи и од породице, од васпитања, од неких приоритета.

‒ Ја сам у таквој породици одрасла где је било битно, ипак, да се у школу иде редовно, да се завршавају и те обавезе. У једном моменту је спорт преузео већински део мог времена и све слободно време. Само сам се томе посветила да бих дошла до тог неког нивоа бављења кошарком о којем сам сањала. Али дефинитивно сам гледала да не запоставим ту другу страну и да просто себе као личност негде изградим. Добро је да сам рано открила шта је то друго, осим спорта, што ме занима и негде сам гледала да паралелно, колико је могуће, градим тај део своје личности. Сада се трудим да направим тај леп спој и да то буде један нови мој позив. Сада организујем и панеле о спортској психологији, што је веома важно, зато што се не говори о томе толико колико сматрам да би било пожељно. Просто је та транспарентност кључ и негде почетак решавања многих проблема који су данас присутни у спорту. То је и био мој почетни циљ панел-дискусије која је недавно одржана. Назив је био „Препреке на путу шампиона”. Мислећи на шампионе, не мислим само на нас који смо имали среће у каријери где нам се тај труд претворио на крају у освојени трофеј и медаљу. Мислим генерално на све спортисте, на све младе људе који се баве спортом, јер имају изазове испред себе и они су свакодневни шампиони, свакодневно савладавају те изазове. Тако да нам је била идеја да се заинтересују млади, као и тренери и спортска заједница, за решавање проблема на неком можда вишем нивоу, да се схвати важност сарадње са психолозима, психотерапеутима. Моја идеја је била да спортисти изађу са неком својом личном перспективом, причом.

Жеља ми је да се међу тренерима јави нека иницијатива, уколико нису сами способни да у потпуности раде са играчем или са тимом, да можда питају за помоћ неког стручног психолога, психотерапеута и да негде добијемо неку целину, како ни они проблеми са којима се моја генерација сусретала кроз каријеру буду једна успутна, мала препрека која може лако да се савлада – нагласила је наша саговорница.

Она је говорила и о томе колико је живот једног професионалног спортисте заправо тежак, али је уједно и леп.

‒ Постоје две перспективе, она сјајна перспектива где ми на крају сви видимо како је то дивно, како на крају сваки уложен труд резултира трофејем, медаљом, признањем, али и она где постоје многа одрицања.

Мислим да није добро само се поредити са другима, већ се мало треба поредити и са самим собом. Сваки спортиста који се бави спортом на врхунском нивоу улаже максималне напоре, максимално се посвећује... Често то можда и узима део приватног живота и захтева многа одрицања. Јесте тешко, али јесте и лепо. Није све то толико тешко да треба да се деца заплаше, на пример, да се баве спортом. Напротив, кроз спорт сазревамо много, надограђујемо се, учимо, имамо прилику да путујемо, да упознамо дивне људе. Тако да он даје много, али исто тако може много и да узме у смислу тог одрицања, посвећености. Наравно да и у физичком смислу спорт може често да нас оптерети, да нам тело доживи и повреде и преоптерећеност, па је и ту потребна одређена мера опрезности – додаје Крајишникова.

У каријери су је пратиле бројне повреде. Године 2010. покидала је предње укрштене лигаменте левог колена и вратила се после извесног времена на терен, а онда је дошло до обнове повреде…

‒ Повреде су саставни део многих каријера и данас је спорт толико захтеван да је повреда предњих укрштених лигамената у односу на ту 2010. годину чини ми се доста чешћа. И превенција и опоравак су сада на вишем нивоу и много се више води рачуна о томе. Али ми је некако жао кад видим спортисте да и данас морају да се боре са тим и да пролазе кроз то. То носи са собом једно посебно ментално стање јер када се деси повреда, ми знамо колико то времена и одсуства са терена захтева и тежак је први момент суочавања са проблемом. Треба да прихватимо да једноставно губимо тај континуитет, да нас неће бити на терену, нећемо моћи да напредујемо, већ смо сада у периоду кад морамо мало да успоримо ту каријеру, иако смо се већ захуктали. Мени се то десило док сам била млада и на почетку каријере и тада је то деловало из моје перспективе као нешто несавладиво, као велика препрека, нарочито јер ми се догодило годину за годином – појаснила ја Тина Крајишник.

У тим тешким тренуцима много јој је, каже, помогло то што има једну важну црту своје личности – да никада не одустаје.

‒ Ја стварно не одустајем никада, то често може да оде и у ту неку другу крајност када себе можда превише оптеретим. Анализирала сам и зашто је дошло до обнављања повреде, и схватила сам да је то можда било и због моје превелике жеље да се вратим на терен након мање од годину дана и да одмах играм у репрезентацији. Ја сам тада можда одреаговала мало бурније и помислила сам да више можда тај спорт и није за мене и да ћу се посветити студијама, да ћу да радим нешто друго, да ћу да се опоравим да бих могла нормално да живим… Али нисам тада у том моменту знала да ме заправо чека један потпуно други период, једна дивна каријера где ћу и највише уживати док играм кошарку и освојити највеће трофеје. Глава мора бити потпуно спремна да поново издржи све напоре и изазове. И важно је да негде будемо растерећени, јер је тај страх од поновне повреде увек присутан. И то је оно са чиме се у суштини највише суочавају спортисти пре самог тог повратка на терен. Питала сам се да ли ћу опет моћи да пружим исте партије, да ли ћу бити опет као што сам некад била? Сада је у кошарци снага много битна, има много утакмица, једноставно ‒ тако се спорт развија из неких других разлога, јер треба да буде гледан. Огромне су бројке људи који прате спорт, улаже се огроман новац у маркетинг. Самим тим постоји и потреба за више утакмица, за јачим такмичењима, да буде све што више атрактивно, да привлачи што већи број гледалаца, али самим тим се негде терет на играчима повећава. То је присутно чини ми се последњих пет, шест година. Дешавају се и неке повреде које су вероватно последице неких микротраума и преоптерећења задњих пар година, где тело заиста не може да превазиђе само себе. Спорт је раније много другачије изгледао. Сада су физичке предиспозиције много израженије, много битније и некако ми све више делује да су играчи достигли тај неки праг, да су заправо физичке предиспозиције код свих сад на максимуму. Јер су сада сви укључили и додатне тренинге и праћења неких параметара и неке методе опоравка да би се испратио тај темпо… Али мислим да то, с друге стране, утиче много на психу, на менталну снагу и ментално стање спортиста који су толико оптерећени – рекла је гошћа нашег подкаста.

Код нашег репрезентативца Николе Јокића, Тини Крајишник се допада његов начин размишљања о кошарци, јер његов приступ можда делује другима, нарочито у Америци, као да је то његов посао и да он то одрађује, али је заправо он ту један дечак који се игра кошарке, игра се са свима…

‒ Он није толико преоптерећен неким стварима којима смо ми, моје саиграчице, на пример оптерећене, о чему ми размишљамо пре или током утакмице. Та нека једноставност је још један његов адут, а не само његов таленат и посвећеност кошарци. И Богдан Богдановић је дефинитивно играч и особа која има тај неки леп приступ и однос према репрезентацији и стварно је дечко који је лидер и који даје увек свој максимум. И то негде сви људи препознају и то је немогуће занемарити. Он се у репрезентацији по томе нарочито изваја. Мислим да нам следи један леп период што се тиче мушке кошаркашке репрезентације, сад су сви некако на највишим могућим врхунцима својих каријера и по искуству и по квалитету и само да их здравље служи, мислим да ћемо стварно уживати у предстојећем европском првенству – наводи Крајишникова.

Гошћа нашег подкаста истиче да јој је то што је рођена у спортској породици доста помогло да се бави професионалним спортом, јер су имали разумевање и пружали су јој подршку која јој је баш значила. У репрезентацији јој је значила подршка тренера Марине Маљковић, која је од ње увек тражила да игра чврсто и борбено.

‒ Веома је важно какав је тренер као део наших каријера и особа која има највише утицаја, ауторитет који после родитеља има највећу снагу. Марина је дефинитивно тренер који је много утицао на моју каријеру, на мој поглед на кошарку, на то неко ослобађање од страха, јер сам се ја повредила дуги пут у репрезентацији, па је мало то све негде утицало и на стил моје игре. Разговори са њом су помогли да се опустим, да стварно играм борбено и јако и да не размишљам да ће ми се нешто лоше десити. Успела сам да са њом остварим један пре свега однос пун поверења, пун поштовања и да услишим сваки њен захтев, савет, да своју игру подигнем на један виши ниво и да се кроз репрезентацију још додатно афирмишем. То ми је значило после и у својој клупској каријери – нагласила је Крајишникова.

Она је открила да навија за Црвену звезду, али да прати и Партизанове утакмице и да веома поштује рад Жељка Обрадовића… Она је нагласила и који је њен рецепт за срећан живот и колико јој значи подршка супруга. У подкасту је говорила и о томе у ком клубу је највише уживала играјући, како гледа на бављење кошарком у САД, али и шта прогнозира за наше репрезентације на предстојећим европским првенствима.

Имам вишка енергије

Упркос томе што је рекла „збогом” професионалној кошарци, Тина Крајишник и даље налази времена да се помало бави спортом.

‒ Искрено речено фали ми тренинг. Некад због обавеза не могу да стигнем да тренирам, али онда осетим да ми фали. Фали ми тај напор у смислу да подигнем мало пулс. Имам вишка енергије. Мало одем у теретану, или се бавим неким хобијем са пријатељима. Волим да играм тенис или падел. Тако се ових дана рекреирам – додаје Крајишникова.АНТРФИЛЕ2

Излазак на балкон ‒ врхунац каријере

Наши спортисти живе за тренутак да се после освајања важних трофеја попну на балкон Скупштине града, где им грађани и навијачи организују дочек.

‒ Сам чин изласка на балкон се у нашој земљи везује за шампионе, везује се за велике историјске успехе уз које смо сви ми одрастали, на крају крајева, и ту су били и неки наши идоли у спорту на које смо се угледали. То је као неки врхунац задовољства и поноса за наше блиске пријатеље, породицу. Ко има прилику да то доживи у каријери, дефинитивно му тај момент остаје за цео живот и негде га се радо сећа. И ја често погледам снимак са дочека где су биле и кошаркашице и доживим поново ту емоцију. Сад сам можда и више свесна колико је тај тренутак величанствен у мојој каријери него у том моменту док сам га доживела – сматра Крајишникова.

Опоравак и сан су јако битни

Обавезе професионалних кошаркашица се мењају у складу са променом клуба, захтевом клуба или тренера…

‒ Уколико смо имали два тренинга дневно, онда се устаје јако рано да бисмо имали доручак на време и да бисмо могли да тренирамо рецимо од девет до 11 сати. Често се ту убацују и неке терапије уколико су потребне, можда неки додатни рад пре или након тог првог тренинга и онда је неопходан тај одмор између првог и другог тренинга. Он следи негде око 17-18 сати сати и након тога, уколико имаш снаге, можеш да одеш са пријатељима на вечеру, чисто да се и тај социјални живот не запостави, или да одвојиш време за породицу. Морамо на време да одемо на спавање, јер су опоравак и сан јако битни. Неко ме скоро питао да ли сам икад рачунала колико сам провела времена у авиону. Нисам рачунала, наравно, али последње три године је доста било путовања, јер сам играла две године у Русији и једну годину у Турској. То су велике земље, путовања трају по неколико сати, а чекања на аеродромима још више изморе него сам пут – наводи наша саговорница.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ