Упр­кос исто­ри­ји Цр­на Го­ра се дис­тан­ци­ра од Ру­си­је

Од на­шег до­пи­сни­ка

Под­го­ри­ца – Од­лу­ка Скуп­шти­не Цр­не Го­ре да упу­ти при­пад­ни­ке Вој­ске Цр­не Го­ре (ВЦГ) у са­став ми­си­је вој­не по­мо­ћи Европ­ске уни­је за по­др­шку Укра­ји­ни пред­ста­вља исто­риј­ски пре­се­дан у са­вре­ме­ној по­ли­ти­ци ове ма­ле, али ге­о­по­ли­тич­ки зна­чај­не бал­кан­ске др­жа­ве. Са 49 гла­со­ва „за” и уз три уз­др­жа­на гла­са, скуп­шти­на је усво­ји­ла од­лу­ку ко­ја ће не­сум­њи­во иза­зва­ти ду­бо­ке и ви­ше­слој­не по­ли­тич­ке, дру­штве­не и сим­бо­лич­ке по­сле­ди­це.

За Цр­ну Го­ру, ко­ја од вре­ме­на ди­на­сти­је Пе­тро­вић Ње­гош ни­ка­да ни­је ра­то­ва­ла про­тив ру­ских вој­ни­ка, ова­кав ко­рак има по­себ­но сим­бо­лич­ко зна­че­ње. Ру­си­ја је ве­ко­ви­ма би­ла са­ве­зник и за­штит­ник Цр­не Го­ре – и вој­но, и ди­пло­мат­ски, и ма­те­ри­јал­но. Од Пр­вог устан­ка и Бо­ја на Гра­хов­цу, па до Пр­вог свет­ског ра­та, ру­ска по­др­шка би­ла је не­из­о­став­ни део цр­но­гор­ског др­жав­ног оп­стан­ка и раз­во­ја. Ова исто­риј­ска бли­скост об­ли­ко­ва­ла је не са­мо по­ли­тич­ке већ и кул­тур­не и ду­хов­не то­ко­ве и ни­је из­не­на­ђе­ње што ве­ли­ки део цр­но­гор­ске јав­но­сти и да­нас га­ји осе­ћај исто­риј­ског при­ја­тељ­ства пре­ма Ру­си­ји.

Због то­га недавнa од­лу­ка Скуп­шти­не Цр­не Го­ре не мо­же се по­сма­тра­ти ис­кљу­чи­во кроз без­бед­но­сну или тех­нич­ку при­зму уче­шћа у ме­ђу­на­род­ним ми­си­ја­ма. Она је ујед­но и сна­жан по­ли­тич­ки сиг­нал – не са­мо ме­ђу­на­род­ним парт­не­ри­ма из Европ­ске уни­је (ЕУ) и НА­ТО-а, већ и соп­стве­ним гра­ђа­ни­ма – о ја­сној опре­де­ље­но­сти Цр­не Го­ре за европ­ски и евро­а­тлант­ски курс. У све­тлу ра­та у Укра­ји­ни, цр­но­гор­ско при­су­ство у ми­си­ји ЕУ мо­же се ту­ма­чи­ти као чин со­ли­дар­но­сти са зе­мљом ко­ја се бра­ни, али и као ја­сно свр­ста­ва­ње на стра­ну За­па­да у јед­ном од нај­ва­жни­јих ге­о­по­ли­тич­ких су­ко­ба 21. ве­ка.

Тре­ба на­гла­си­ти да су у цр­но­гор­ском пар­ла­мен­ту уз­др­жа­ни би­ли са­мо по­сла­ни­ци Де­мо­крат­ске на­род­не пар­ти­је (Ми­лан Кне­же­вић, Вла­ди­слав Бо­јо­вић и Је­ле­на Кља­је­вић), што по­твр­ђу­је да има оних ко­ји ову од­лу­ку ви­де као од­мак од исто­риј­ског иден­ти­те­та Цр­не Го­ре и као по­тен­ци­јал­но на­ру­ша­ва­ње од­но­са са тра­ди­ци­о­нал­ним са­ве­зни­ком. Ме­ђу­тим, огром­на ве­ћи­на по­сла­ни­ка из ре­до­ва вла­сти и опо­зи­ци­је по­др­жа­ла је од­лу­ку, што по­ка­зу­је ре­ла­тив­но ши­ро­ки по­ли­тич­ки кон­сен­зус ка­да је у пи­та­њу ме­ђу­на­род­на по­зи­ци­ја зе­мље у ак­ту­ел­ном тре­нут­ку. Тој по­ли­ти­ци су се при­кло­ни­ли и по­сла­ни­ци про­срп­ских пар­ти­ја, што би их мо­гло ко­шта­ти на на­ред­ним пар­ла­мен­тар­ним из­бо­ри­ма, јер њи­хо­во члан­ство не по­др­жа­ва не­га­ти­ван од­нос пре­ма „мај­ци Ру­си­ји”.

У овом кон­тек­сту, Цр­на Го­ра се на­ла­зи на ја­сном исто­риј­ском рас­кр­шћу: из­ме­ђу трај­ног исто­риј­ског сен­ти­мен­та пре­ма Ру­си­ји и све ин­тен­зив­ни­јег стра­те­шког ве­зи­ва­ња за За­пад. Од­лу­ка о уче­шћу у ми­си­ји по­др­шке Укра­ји­ни мо­жда је­сте вој­но скро­ман, али по­ли­тич­ки и сим­бо­лич­ки ду­бо­ко зна­ча­јан ко­рак. Она по­ка­зу­је да Цр­на Го­ра, као чла­ни­ца НА­ТО-а и зе­мља кан­ди­дат за члан­ство у ЕУ, же­ли да бу­де пре­по­зна­та као од­го­во­ран и ан­га­жо­ван ак­тер на ме­ђу­на­род­ној сце­ни – чак и ка­да та­кве од­лу­ке зах­те­ва­ју рас­кид са де­ло­ви­ма соп­стве­не исто­риј­ске тра­ди­ци­је.

У на­ред­ним ме­се­ци­ма и го­ди­на­ма оста­је да се ви­ди ка­ко ће ова и слич­не од­лу­ке об­ли­ко­ва­ти уну­тра­шњи по­ли­тич­ки ди­ја­лог, као и ме­ђу­на­род­ни по­ло­жај Цр­не Го­ре. Но, јед­но је ја­сно: не­дав­но гла­са­ње у цр­но­гор­ском пар­ла­мен­ту ући ће у ана­ле као тре­ну­так у ко­јем се зе­мља сим­бо­лич­но, мо­жда и не­по­врат­но, од­ма­кла од свог ис­точ­ног са­ве­зни­штва и по­твр­ди­ла при­пад­ност за­пад­ном све­ту.