Милијарда евра за резервисте?

Проблем за државу постаје огроман, јер оно што „ветерани” некадашње Треће армије траже (по 3.500 динара за сваки од 78 дана проведених на Косову) тешко да држава може да им приушти у садашњим околностима. Рачунајући да ће глобална економска криза стићи и у Србију, „ветерани” су одлучили да исплату траже у шест једнаких рата у периоду не дужем од шест месеци и то „франко длан”.

Припремајући документацију за владу, један од аналитичара у министарском кабинету Мирка Цветковића сачинио је документ који почиње следећом констатацијом: „Проблем потраживања ратних ветерана Треће армије прети да се претвори у озбиљан удар на буџет Србије”.

А затим следе детаљи из којих се види да исплату дневница тражи 49.769 лица која су била у резервном саставу Треће армије на територији Косова и Метохије. Они траже да им се исплати износ од 3.500 динара по дану, а дана је било – 78, што у коначном збиру износи 13,5 милијарди динара или око 168 милиона евра.

Али, то није све. „Реално се може очекивати да се јаве и остали који су били у резервном саставу у Трећој армији, јер су и остали делови територије, изван Косова и Метохије, били бомбардовани. Таквих је 102.722 и ако и они пате од „финансијског синдрома”, држава треба да им исплати 28 милијарди или 350 милиона евра.

Ни то није све. Буде ли тај „синдром”, следећи логику „ветерана” с југа Србије, ескалирао на сва лица ангажована 1999. године у резервном саставу Војске Југославије, то значи да ће 204.743 особе тражити да им држава исплати 56 милијарди динара или 700 милиона евра.

Ни то није све. Постоји опасност, каже се у анализи припремљеној за премијера, да дневнице траже сви који су у то време били ангажовани у Војсци Југославије, а то је сума од 84 милијарде динара или мало више од милијарду евра.

По систему „парања џемпера” на „финансијски синдром” могли би се навући сви који су облачили војно-полицијске униформе, затим лица која су у рату уступила војсци моторна возила, магацине и друга добра. Има индиција да би се у том случају јавили и они који су били мобилисани 1991. године у оквиру ЈНА, а и запослени у јавним предузећима у којима је била уведена радна обавеза.

Могло би се, на крају, догодити да половина становништва тражи ратне дневнице од државе која није била у рату.

Анализа се затим враћа на актуелне захтеве резервиста Треће армије, чији је „косовски синдром” тежак 168 милиона евра. Да би се тај новац обезбедио, сваки становник Србије требало би да одвоји по 20 евра или свако домаћинство по 60 евра.

Основ за овакве захтеве је одлука владе Војислава Коштунице да се резервистима из Куршумлије, Блаца, Бојника, Лебана, Житорађе, Дољевца и Прокупља исплате као социјална помоћ одређене суме новца уместо ратних дневница, јер се ради о изразито неразвијеном подручју где је привреда готово замрла и где има много незапослених. Око 440 резервиста из три општине Топличког округа судским путем успело је да наплати око три милиона евра и свако је у просеку добио између 500.000 и 700.000 динара на име ратних дневница. У рату на Косову са подручја Топличког округа учествовало је око 6.600 резервиста и они су по истом принципу затражили исплату дневница, па је испало да држава треба да им плати око 47 милиона евра.

А председник Штрајкачког одбора бивших војних резервиста Топличког округа Дејан Милошевић изјављивао је у то време да би се резервисти „задовољили износом од по 300.000 динара, што за државу не представља неку суму, а њима би пуно значило”.

На крају се влада одлучила за социјалну помоћ општинама Топличког и Јабланичког округа с идејом да тај новац буде потрошен најпре за изградњу производних погона у којима би „гвоздени пук” имао нечим да се забавља. Новац је, ипак, подељен „у кешу”.