Доктрина обмане

Ка­да сам се 2. де­цем­бра про­шле го­ди­не про­бу­дио и по оби­ча­ју пре­гле­дао елек­трон­ску по­шту, па­жњу ми је при­ву­кла по­ру­ка по­сла­та с нео­бич­не адре­се stu­den­ti­u­blo­ka­di@g­mail.com.

У њој је дрх­та­вом ру­ком за­бе­ле­же­но: „По­што­ва­ни, обра­ћа­мо вам се као са­мо­ор­га­ни­зо­ва­на, не­стра­нач­ка гру­па сту­ден­та...” За­тим сле­де по­зна­та че­ти­ри зах­те­ва, од ко­јих, осим тре­ћег, ни­је­дан не­ма ве­зе са сту­ден­ти­ма. Све у све­му, по­ру­ка и зах­те­ви су би­ли са­ста­вље­ни та­ко јад­но да је иза­зва­ло сум­њу да су је пи­са­ли сту­ден­ти. За­пра­во, под­се­ти­ло је на оно кад не­ко по­ку­ша­ва да пи­шу­ћи ле­вом (или де­сном) ру­ком при­кри­је свој ру­ко­пис.

Том ути­ску до­при­нео је и за­кљу­чак по­ру­ке у ко­јем се, сход­но то­ме, на­во­ди да ће „због по­ме­ну­тих бло­ка­да на­ста­ва би­ти об­у­ста­вље­на”, па се за­по­сле­ни по­зи­ва­ју да ста­ну уз сту­ден­те и да их по­др­же при­кљу­чи­ва­њем бло­ка­ди. За­пи­тао сам се на осно­ву че­га ма­ла гру­па сту­ден­та, ко­ја би те­шко мо­гла да бло­ки­ра и ка­фа­ну, зна да ће на­ста­ва су­тра би­ти об­у­ста­вље­на. Од­го­вор је сти­гао истог да­на. На­и­ме, де­кан­ски ко­ле­ги­јум (де­кан и ше­фо­ви оде­ље­ња) по­слао је по­ру­ку за­по­сле­ни­ма да је због на­ја­вље­не про­тест­не бло­ка­де фа­кул­те­та „пре­по­ру­ка упра­ве да се су­тра­шња пре­да­ва­ња от­ка­жу”. За­по­сле­ни се оба­ве­шта­ва­ју и да ће сле­де­ћег да­на би­ти одр­жан са­ста­нак де­ка­на с пред­став­ни­ци­ма сту­де­на­та, по­сле че­га ће се ви­ше зна­ти о да­љим ко­ра­ци­ма. Упра­ва је, да­кле, са­мо на осно­ву не­ког пи­сам­це­та не­и­ден­ти­фи­ко­ва­не гру­пе сту­де­на­та од­лу­чи­ла да се на­ста­ва об­у­ста­ви и на­ја­ви­ла уса­гла­ша­ва­ње ко­ра­ка с том гру­пом сту­де­на­та, што су би­ли до­га­ђа­ји без пре­се­да­на у ду­гој исто­ри­ји по­ку­ша­ја бло­ка­да ФФ.

О да­љим ко­ра­ци­ма за­по­сле­ни ни­ка­да ни­су оба­ве­ште­ни, ни­ти су ика­да са­зна­ли на осно­ву че­га је де­кан до­зво­лио бло­ка­ду фа­кул­те­та. Украт­ко, не ула­зе­ћи у мо­ти­ве, чи­ње­ни­ца је да Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет ини­ци­јал­но ни­су бло­ки­ра­ли ње­го­ви сту­ден­ти, не­го де­кан фа­кул­те­та у са­рад­њи са сту­ден­ти­ма дру­гих фа­кул­те­та.

О на­вод­ној спон­та­но­сти сту­дент­ских бло­ка­да све­до­чи и чи­ње­ни­ца да је до пот­пу­не об­у­ста­ве на­ста­ве на свим фа­кул­те­ти­ма БУ до­шло тек кра­јем де­цем­бра, а о то­ме ко­ли­ко су сту­дент­ски зах­те­ви и пад над­стре­шни­це за­и­ста би­ли раз­лог по­бу­не све­до­чи чи­ње­ни­ца да бло­ка­де­ре ни­је уоп­ште ин­те­ре­со­ва­ло шта по­во­дом ис­пу­ње­ња зах­те­ва има да ка­же пред­сед­ник ре­пу­бли­ке у обра­ћа­њу на­ме­ње­ном упра­во тој те­ми.

У сва­ком слу­ча­ју, ла­ви­на је по­кре­ну­та. До­при­нос су јој да­ли ра­зни сту­дент­ски ду­ше­бри­жни­ци и ту­ма­чи сту­дент­ских зах­те­ва. Ме­ђу њи­ма су до­ми­ни­ра­ли по­је­ди­ни на­став­ни­ци, ко­ји су об­ја­шња­ва­ли да се сту­ден­ти не бо­ре са­мо за од­го­вор­ност за пад над­стре­шни­це већ и про­тив ко­руп­ци­је, за про­ме­ну ло­шег си­сте­ма, за бо­ље дру­штво, за не­по­сред­ну де­мо­кра­ти­ју, итд. Све те гран­ди­о­зне те­ме и про­бле­ми с ко­ји­ма се чо­ве­чан­ство су­о­ча­ва од свог на­стан­ка са­да су, украт­ко, па­ли на пле­ћа „на­ше де­це”, ко­ја су се не­ја­ка ухва­ти­ла с њи­ма уко­штац. У по­ре­ђе­њу с том свет­ско­и­сто­риј­ском бит­ком гу­би­так ака­дем­ске го­ди­не де­ло­вао је као бед­на сит­ни­ца о ко­јој го­во­ре про­тив­ни­ци бо­љег дру­штва и са­рад­ни­ци „зло­чи­нач­ког ре­жи­ма”.

Нај­ра­ди­кал­ни­ји у тој би­ци ни­су би­ли сту­ден­ти већ по­је­ди­ни на­став­ни­ци. Пре­ма из­ве­шта­ју с де­кан­ског са­ве­та Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та пред сам по­че­так лет­њег се­ме­стра „пред­став­ни­ци сту­де­на­та по­ста­ви­ли су пи­та­ње пла­ни­ра­ња по­врат­ка на на­ста­ву и ис­пи­те”, а упра­ва им је, на­вод­но, на ли­цу ме­ста пре­до­чи­ла основ­не ин­фор­ма­ци­је о че­ти­ри мо­де­ла. О ко­јим је мо­де­ли­ма реч оста­ла је до­бро чу­ва­на тај­на, али је ре­че­но да ће се они ак­ти­ви­ра­ти „кад се за то стек­ну усло­ви”, ма шта то зна­чи­ло.

Од са­мог по­чет­ка би­ла је очи­глед­на по­ли­тич­ка по­за­ди­на бло­ка­да, али је она при­кри­ва­на и под­се­ћа­ла је на вој­ну док­три­ну ко­ја се у СССР-у зва­ла ма­ски­ров­ка. Украт­ко, раз­ли­чи­тим ма­не­ври­ма и мам­ци­ма, уз оби­ла­то ко­ри­шће­ње дез­ин­фор­ма­ци­ја, тре­ба­ло је до­ве­сти у за­блу­ду не­при­ја­те­ља и оства­ри­ти стра­те­шку пред­ност.

Је­дан од нај­у­спе­шни­јих ма­не­ва­ра у овом ра­ту про­тив др­жа­ве пред­ста­вља­ла су сва­ко­днев­на пет­на­е­сто­ми­нут­на „ода­ва­ња по­ште” по­ги­ну­ли­ма у Но­вом Са­ду. У кул­ту­ри у ко­јој култ мр­твих има ис­так­ну­то ме­сто, ра­ци­о­нал­но ука­зи­ва­ње на скри­ве­не функ­ци­је те прак­се сма­тра­ло би се све­то­гр­ђем. Та­ко се пред очи­ма јав­но­сти иза тог об­ре­да од­ви­ја­ло ди­сци­пли­но­ва­ње и мен­тал­но за­лу­ђи­ва­ње сту­де­на­та и сред­њо­шко­ла­ца.

На­вод­не ли­сте не­ис­пу­ње­них зах­те­ва и фор­ми­ра­ње ко­је­ка­квих уни­вер­зи­тет­ских ко­ми­си­ја би­ли су са­вр­шен ма­мац ко­ји је омо­гу­ћио да се про­те­сти про­ду­же уне­до­глед. О дез­ин­фор­ма­ци­ја­ма не тре­ба тро­ши­ти ре­чи. Оне су на кра­ју учи­ни­ле да се но­тор­не чи­ње­ни­це из­о­кре­ну и да све ве­ве­ри­це и до­бар део јав­но­сти по­ве­ру­ју да је на­си­ље ко­је се спро­во­ди­ло над не­ис­то­ми­шље­ни­ци­ма од­бра­на од под­лих ак­тив­но­сти ре­жи­ма; да је кр­ше­ње Уста­ва и за­ко­на од стра­не фа­кул­те­та на­чин за очу­ва­ње ни­чим не­у­гро­же­не ауто­но­ми­је уни­вер­зи­те­та; да по­че­так на­ста­ве за­ви­си са­мо од спрем­но­сти др­жа­ве да ис­пу­ни зах­те­ве сту­де­на­та...

За­ни­мљи­во је, ме­ђу­тим, на ко­ји на­чин се по­на­ша­ла власт, тач­ни­је вла­да. Овај део тек­ста мо­гао би да но­си под­на­слов „Луд и збу­њен”. Збу­ње­на је, на­рав­но, вла­да, ко­ја се нај­пре пра­ви­ла као да се ни­шта не де­ша­ва и та­ко про­пу­сти­ла мо­гућ­ност да ур­гент­но ре­а­гу­је. За­тим су, уз не­ве­ро­ват­но ко­ле­ба­ње и оду­го­вла­че­ње, при­ме­ње­не ад­ми­ни­стра­тив­не ме­ре. На кра­ју је но­ва вла­да по­кре­ну­ла про­цес пре­го­во­ра с рек­то­ром. Ме­ђу­тим, ако је про­блем ло­ше де­фи­ни­сан не по­сто­ји до­бар на­чин да се он ре­ши.

Свих ових ме­се­ци вла­да се ба­ви­ла ре­ша­ва­њем по­гре­шног про­бле­ма – бло­ка­да­ма фа­кул­те­та. Бло­ка­де ни­су, ме­ђу­тим, про­блем вла­де, оне су про­блем фа­кул­те­та и њи­хо­вих упра­ва, ко­је су у оба­ве­зи да обез­бе­де за­ко­нит рад фа­кул­те­та. Ме­ша­ње вла­де у тај по­сао пред­ста­вља кр­ше­ње ауто­но­ми­је уни­вер­зи­те­та. Ствар­ни про­блем вла­де је дру­ге вр­сте. Она би мо­ра­ла да обез­бе­ди усло­ве за ства­ра­ње струч­ног и на­уч­ног под­млат­ка, од­но­сно струч­не рад­не сна­ге, што је је­дан од глав­них чи­ни­ла­ца дру­штве­ног раз­во­ја.

Уко­ли­ко др­жав­ни фа­кул­те­ти ни­су у мо­гућ­но­сти да из би­ло ко­јег раз­ло­га оба­ве сво­ју за­ко­ном про­пи­са­ну дру­штве­ну функ­ци­ју, др­жа­ва, ако се по­на­ша ра­ци­о­нал­но, мо­ра да иза­ђе из за­да­тих окви­ра и про­на­ђе ал­тер­на­тив­на ре­ше­ња. Си­стем ко­ји се до­ми­нант­но осла­ња на др­жав­не фа­кул­те­те мо­жда је­сте нај­бо­љи, али ни­је је­ди­ни. Бо­љи је при­ват­ни фа­кул­тет ко­ји ра­ди не­го др­жав­ни ко­ји је у бло­ка­ди. До­во­ђе­ње стра­них уни­вер­зи­те­та, сти­пен­ди­ра­ње на­ших сту­де­на­та за сту­ди­је у ино­стран­ству, за­по­шља­ва­ње стра­них мла­дих струч­ња­ка мо­жда су не­по­пу­лар­не ме­ре, али сто­је на рас­по­ла­га­њу вла­ди за обез­бе­ђи­ва­ње струч­ног ка­дра и мо­гу би­ти ра­зу­мљи­ве ако др­жав­ни фа­кул­те­ти из би­ло ко­јег раз­ло­га не вр­ше сво­ју функ­ци­ју.

Уко­ли­ко јој је ствар­но ста­ло до др­жав­них фа­кул­те­та, др­жа­ва би мо­ра­ла да оси­гу­ра сво­ју вла­снич­ку по­зи­ци­ју про­ме­ном за­кон­ских ре­ше­ња. Кри­ју­ћи се иза фло­ску­ле о ауто­но­ми­ји уни­вер­зи­те­та, упра­ве фа­кул­те­та тре­нут­но се на­ла­зе у по­зи­ци­ји да без ика­кве од­го­вор­но­сти кр­ше за­ко­не и устав­на на­че­ла. Кон­крет­но, за­по­сле­ни на фа­кул­те­ту ду­жни су (под прет­њом ди­сци­плин­ских ме­ра) да сле­де од­лу­ке на­став­но-на­уч­них ве­ћа (ко­је се до­но­се на пред­лог де­ка­на), чак и кад су очи­глед­но у су­прот­но­сти са за­ко­ном. На при­мер, ако под при­ти­ском или у до­го­во­ру де­ка­на с пле­ну­ми­ма ве­ће до­не­се од­лу­ку да ис­пи­те мо­гу да по­ла­жу са­мо од­ре­ђе­не ка­те­го­ри­је сту­де­на­та, он­да је то не­сум­њи­ва дис­кри­ми­на­ци­ја оста­лих гру­па ко­ја је су­прот­на за­ко­ну, али не по­сто­ји на­чин да због то­га ико од­го­ва­ра. Су­прот­но по­на­ша­ње на­став­ни­ка под­ло­жно је, ме­ђу­тим, ди­сци­плин­ским ме­ра­ма ко­је из­ри­че де­кан. Слич­но је и с мно­штвом дру­гих ства­ри ко­је др­жав­не фа­кул­те­те чи­не не­ра­ци­о­нал­ним са ста­но­ви­шта оства­ре­ња дру­штве­них ин­те­ре­са, али то са­да ни­је те­ма.

Ка­ко год, фа­кул­те­ти ће у не­ком тре­нут­ку на­ста­ви­ти да ра­де, а да ли ће на­став­ни­ци на­ста­ви­ти да ужи­ва­ју у бла­го­де­ти­ма са­мо­у­прав­ног си­сте­ма ко­ји су, упр­кос све­ко­ли­кој тран­зи­ци­ји ко­ју су под­сти­ца­ли, очу­ва­ли са­мо за се­бе, оста­је да се ви­ди. Ако до про­ме­на до­ђе, раз­лог ће би­ти по­ли­тич­ка ам­би­ци­ја по­је­ди­них де­ка­на и ин­стру­мен­та­ли­за­ци­ја уни­вер­зи­те­та у по­ли­тич­ке свр­хе. Ти­ме је отво­ре­не Пан­до­ри­на ку­ти­ја, из ко­је су већ по­че­ле да из­ла­зе раз­ли­чи­те але и утва­ре ко­је је ова­кав ви­со­ко­школ­ски си­стем скри­вао.

*Про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду