Странци хоће да уче ћирилицу

Александра Милисављевић, професор српског језика и књижевности и мастер професор српског као страног језика, себе назива „упорном и продорном” особом, што би наоко могло бити и у раскораку с квалитетима које испољава као алфа и омега школе „Serbian Corner”, у којој странце, а и наше који су то знање негде затурили, подучава српском језику. Дружељубива је, ведра, полетна, а надасве компетентна, па није никакво чудо што су међу њеним клијентима – поред стотина и стотина странаца који су, захваљујући Александри, добрим делом постали наши – има и врхунских дипломата, пословних људи, угледних интелектуалаца из разних земаља света.

„Serbian Corner” је место где странци, како наша сабеседница каже, на лаган и забаван начин уче и науче српски („Ђаци нам стварно брзо проговоре”), али програм се не ограничава искључиво на учење језика, већ се полазници упућују у историју српског народа, упознају нашу културу, традицију, обичаје, веру и, што је посебно важно, свакодневни, савремени начин живота. Највише раде са интернационалним компанијама у Србији, дипломатама и српском дијаспором широм света и српски им, каже Александра, иде одлично.

Да је језик живо биће – а сви ми прибегавамо фрази да је језик живи организам – како бисте га ви описали на примеру српског језика? Је ли то стамено, чврсто, или можда помало незграпно и трапаво створење или је реч о елегантном, отменом бићу?

То је једно нежно и елегантно биће, лепе енергије, пријатно за око. Ненаметљиво, прилагодљиво, а изнутра чврсто и непоколебљиво. Кад затреба, уме да постане и оштро и грубо, али у суштини гледа своја посла. Интелигентно је, као да зна тајну историје, има добар смисао за хумор, помно вас гледа и имате осећај као да вас чита.

Већ деценијама се говори о интензивном кварењу нашег језика. Исте жалопојке могу се чути и у Француској и другде по Европи – да им се језик квари претежно под утицајем американштине. Да ли је то ново, модерно осећање или су и наши преци исто кукали да им матерњи језик кваре Грци, Турци, Немци?

– Колико знам, и они су се жалили да се језик квари, али ево њега и данас ту, чврст је и непоколебљив у томе да нам служи. Не гајим бојазан да нам се језик квари, а ако се то и дешава, дешава се јер се кваримо ми. Он је слика наше стварности и начина на који мислимо, па ако нам нешто смета, онда треба у себе да се загледамо. Не бојим се ни да ће нестати, можда зато што радим на његовом ширењу како међу дијаспором, тако међу странцима различите провинијенције – младима, дипломатама, иностраним корпоративцима... Ја пре имам утисак да се никад није учио као данас. За све страхове и незадовољства решење је увек то: уради ти нешто. И све одједном постаје сјајно.

Ви сте педагог, али врло често и андрагог. С ким је теже радити: са младима или са особама у зрелим и већ поодмаклим годинама?

Радила сам и радим и са једнима и са другима, и понекад ми је лакше радити са децом, а понекад са одраслима. Деца захтевају специфичну посвећеност само њима. Од васпитача, учитеља и наставника зависи можда и читав будући живот једне особе, они имају моћ да обликују племенита бића, али и да створе будуће виновнике највећих зала. С друге стране, рад са одраслима – посебно у области српског као страног – инспиративан је на сасвим другачији начин. Ту се сусрећете с најразличитијим мишљењима, културама, обичајима, занимањима, животним стиловима, схватањима света и то вас богати онако како ретко шта може, можда још једино читање. Ако вам рад са децом доноси љубав и племенитост, рад са одраслима даје вам искуство, ширину и знање.

У свом раду неминовно користите драгоцену спрегу између ћирилице и латинице. И једно и друго су вам важни у послу. Како сагледавате тај реални потенцијал српског језика и Срба као народа, то што могу да користе два писма, као и вечне полемике о томе?

Ризикујући да од себе одбијем острашћене присталице једне или друге стране, а то ми је можда и циљ, рећи ћу да користим оба наша писма и да ми је сасвим на месту то што имамо оба. Подједнако су ми одбојни људи који мисле да је латиница највеће зло, колико и они који тврде да ћирилица није угрожена иако јесте. Манипулишу и једни и други, из незнања, користи или идеолошке опредељености. Чињеница је да ми данас у употреби имамо оба писма. Ако бих некада морала да бирам, изабрала бих ћирилицу и увек је и бирам, просто пишем њоме природно. С друге стране, латиница у глобализованом свету нити може, нити треба да се избегава. Да ли бих ја, да сам се питала, била за увођење латинице или не, то је сасвим друго питање, али она постоји и ја је користим. Подкаст који водим – „Бизнис и језици” – паралелно користи оба писма, а такве су и моје објаве на мрежама. Странци буквално увек хоће да уче ћирилицу, уче је лако и радо, а кад је науче, српски пишу искључиво њоме. Зато ће ускоро, крајем августа, моја школа издати сјајну вишенаменску књигу, приручник за учење ћирилице „Вук Азбукић и Милица Ћирилица”, намењену како деци којој је српски страни, тако и оној којој је нематерњи, па и наследни.

Шта по вама представља најозбиљнији недостатак у школским програмима наставе српског? Шта највише у школи недостаје: учење граматике, читање лектире или писање састава?

Не могу да говорим о уџбеницима јер не предајем у државним школама, али оно што знам да сигурно недостаје, односно да треба да постоји у већој мери, а ја сам имала среће да тога буде кад сам била ђак, јесте развијање критичког мишљења, учење деце како се размишља и промишљање прочитаног на часовима књижевности. Била сам те среће да имам сјајну професорку српског која је са нама на часовима књижевности разговарала о књижевности, питала нас, слушала шта мислимо. Што се граматике тиче, рекла бих да недостаје разумевања језика као система, па онда ни резултати деце нису сјајни.

Врло сте активни на друштвеним мрежама. Може ли се рећи да паметно ангажовање на друштвеним мрежама представља значајан професионални импулс?

Ја волим мреже и сасвим ми је природно да се на њима појављујем и дајем своја мишљења, а у професионалном смислу донеле су ми оно што се зове – шире препознатљив лични бренд у области којом се бавим. Уместо да останем позната само у кругу колега који ме знају са факултета и мојих ђака, постала сам видљивија и онима које не знам. Немам никаква негативна искуства на мрежама, јер сам врло транспарентна, имам јасне границе у јавном простору, директна сам и немам никакав проблем да са сваким разговарам онако како је потребно. Ако је то блок, онда блок.

Постоји ли код вас, можда, слутња да ће једнога дана наши потомци, иако им је то матерњи језик, морати да уче српски као да су странци?

Не знам да ли ће се то десити, али ако се и деси, па добро, шта да радимо, учиће га као странци и научиће га. А сигурно ће у једном моменту они или њихови праунуци пожелети да уче српски. Како знам? Као прво, годинама радим са децом наших људи из иностранства. И пре оснивања ове школе радила сам с њима, а сада посебно. Тренутно сам у Америци, међу нашом старом дијаспором и многи од њих никада нису ни били у Србији, али њихови унуци сад полако почињу да уче српски. Многи га и знају, учили су га од родитеља, баба, деда, у српским школама при цркви... Везе с нашом црквом и језиком овде су много јаке, вуче крв предака, што би се рекло, чак и кад људи нису тога свесни. Према томе, ако га наши потомци и буду учили као страни, а ја се надам да ће га учити макар као завичајни/наследни, нема везе, само нека га уче. А хоће. Касније или пре.