Људи покажу ко су када имају неку моћ

Малобројни су глумци са ових простора који имају успешну каријеру у САД, а посебно ако су имали тежак и готово филмски животни пут као што га је имао глумац Жељко Џек Димић, гост „Политикиног” подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар”. Рођен је у Босанској Дубици, студирао је у Београду, а пут га је преко Чешке и Шведске одвео у Америку, у Њујорк, где је уписао чувену глумачку академију – Институт „Ли Стразберг”. Имао је око 100 улога на филму, телевизији и у позоришту, а наши грађани су могли да га гледају и у веома популарним америчким серијама. У ролама сада игра Американце, што је малом броју његових колега који нису рођени у САД пошло за руком.

Он је у подкасту истакао да тренутно у Србији снима две серије, о Михајлу Пупину и Јосипу Брозу Титу, и да му је драго кад год добије прилику да ради свој посао у Београду, који сматра својим градом. Три пута је покушавао да упише ФДУ али безуспешно, па је уписао агроекономију на Пољопривредном факултету у Земуну, где је завршио три године, а онда је кренуо рат и распад Југославије.

– Београд зовем својим градом зато што кад сам био мали нисам хтео да будем глумац, већ глумац у Београду, што је посебна категорија. Хтео сам и даље да покушавам да нађем своје место под сунцем као студент глуме, међутим, десио се тај несрећни рат и он је био највећи разлог зашто сам отишао. Тешко сам донео ту одлуку јер сам волео Београд, чак сам увек говорио да толико волим овај град и ову земљу да може све да се сруши око мене али да никад нећу отићи. Ипак, након три месеца сам отишао јер нисам имао избора. Свако би на мом месту вероватно изабрао најмање зло, а мени је најмање зло тада било да одем одавде и да не учествујем у нечему што једноставно није у мом бићу и у мом васпитању. Увек ми је било важно да будем пре свега човек, па онда све остало. А рат – рат не производи људе. Производи нешто што је сурогат од човека. И треба се склонити од тога. Сећам се да ми је отац рeкao: „Сине, долазе неки ружни ветрови, веома хладни, и за душу, и за све оно што поседујемо, и за наше мисли. Гледај да те не ишамарају, па да се кајеш што си пристао на њих.” И то ми је много значило кад сам доносио одлуку да одем одавде. И ја сам му захвалан јер ми је он спасао живот. Отишао сам 17. августа 1992. године, из Београда сам кренуо ка Мађарској. Тадашња власт је имала обичај да нас легитимише, а ја сам рођен као Србин. Приликом последњег легитимисања ми је речено да ће ме, кад ме следећи пут виде, а био сам тада у хотелу „Југославија”, послати на фронт. И тад сам донео одлуку да не пристанем на тако нешто. Дошао сам прво у Будимпешту, пребацио сам се из теретног воза у путнички, након тога у Братиславу, па у Праг. У Прагу сам преспавао једну ноћ и онда одлучио да одем у Шведску. Имао сам срећу да узмем кушет кола, кола за спавање, и да играм неког бизнисмена који иде у Шведску да продаје неке лежајеве као да сам трговачки путник. Када сам стигао у Хелсингборг ставио сам се шведској миграцији на располагање да идем у избеглички камп јер нисам хтео да ратујем у својој земљи. Био сам шест месеци у том избегличком кампу, срео сам многе људе. Имао сам ту привилегију да будем једини у том кампу који је случајно припадник нашег народа. Првих 15 дана је било мало напето. Имали су предрасуду да сам злочинац. Међутим, кад су ме упознали, схватили су да сам против рата и онда су ме прихватили као човека. Сећам се једног човека средњих година који је са друштвом седео, а ја сам дошао и ставио тацну за ручак. Он ми је рекао: „Извини, немој да се љутиш, али ја не једем са Србима и са псима.” Међутим, тај исти човек је након месец дана тражио да играм фудбал за његову екипу – истакао је Димић.

Након годину дана боравка у Шведској, где је, каже, имао комфоран живот, отишао је у Праг. Радио је разне послове, продавао је жетоне за билијар и пиће. Али је стално имао у глави жељу да се „дочепа” Америке, јер је знао да је то, ипак, земља странаца и да је Њујорк космополитски град. Након око две године успео је у томе.

– Нисам могао да одем са пасошем СФРЈ, али сам отишао с холандским, који су ми неки људи направили. Морао сам да одиграм прву улогу – да глумим Холанђанина и „прођем” контроле на аеродромима у Чешкој и у САД. Имао сам само 26 долара у џепу кад сам слетео на аеродром у Америци. Када сам тамо стигао, позвао сам бившу девојку, која је дошла са пријатељем, и помогли су ми да се сместим у Бронксу, где сам у почетку морао да спавам у подруму, а први посао ми је био да износим смеће за 20 долара – објаснио је гост нашег подкаста.

Радио је и на грађевини, носио је шут, шетао псе, прао аутомобиле, чистио столове у ресторанима, радио је у кухињи, фарбао ходнике у школама... И ништа га није поколебало да сања свој сан и да постане глумац. Са 32 године је уписао глумачку академију.

– Американци су направили грешку са мном. Ја сам негде био „остављен” у фиоци чак две и по године, нико ми се није јављао у вези с визом, а тражио сам азил. И онда су ме позвали на интервју у америчкој миграцији у Њујорку за политички азил. Тамо ме је сачекао један диван официр за миграције. Искрено сам му рекао како сам стигао до САД. Рекао ми је да постоје две варијанте, прва је да тужим америчку администрацију јер ме је заборавила две и по године и да они сносе трошкове мог преживљавања, али да немам документе. А друга опција је да добијем све документе за неколико недеља по кратком поступку. Ту опцију сам изабрао. Чим сам добио документа, отишао сам на пријемни испит на глумачку академију и примљен сам, иако је била велика конкуренција. Први час глуме сам имао 12. септембра 1997. године у 32. години – истиче наш саговорник.

У његовој професији све се своди на једну реч, уз дужно поштовање свим теоријама, а то је – трансформација. Када га не препознају у филму или серији, то му је највећи комплимент. Године 2008. добио је прву главну улогу у филму „У име сина”, који је победио на 22 међународна филмска фестивала и био је номинован за „Оскара” у категорији кратког играног филма. Популарност су му донеле серије „Ред и закон”, „Касл”, „Ургентни центар”…

– Нисам срео глумца који не воли да ради. Ја волим свој посао, изабрао сам то још као дете. Нисам знао шта ће се десити, да ли сам успео у томе. Што је рекла чувена Џејн Фонда: „Кад се попнемо на врх брда, онда је следећа станица низ брдо.” Ја не желим да ми се то деси, ја „радим” сваку улогу као да никад нисам радио пре тога и као да више никад после те улоге ниједну нећу одиграти. То је заслуга мојих професора који су ме научили не само занату већ и приступу професији, да је она несвршена категорија, да ту нема стајања док једноставно не одемо са ове планете и док нас служи наши једини инструменти које имамо – ум, душа и тело. Сматрам да сам привилегован што сам добио уопште прилику да се бавим овим послом и зато га заиста схватам веома озбиљно и трудим се да у свакој улози, без обзира на то каква је, глумим као да је последња – рекао је гост нашег подкаста.

Од наших глумаца истиче да цени рад Драгана Бјелогрлића, а серију „Сенке над Балканом” види као светску продукцију.

– Оно што ја видим, што моје око гледаоца види, говори да сам стварно импресиониран. Имам огромно поштовање према Тики Станићу, који је био мени један од узора кад сам хтео да се бавим овим послом. Огромно поштовање имао сам према покојним Драгану Николићу и Небојши Глоговцу. То су људи који су за мене светски глумци. И Раде Шербеџија је одличан. Ал Пачино је за мене огледало ове професије и то не само као глумац. Ми смо радили заједно, он је био модератор у једној представи у којој сам глумио. Како се он тада лепо односио према мени не могу да опишем, мислио сам да смо негде одрасли заједно. То потврђује моје мишљење које нема везе са професијом. Многи велики људи које сам срео а који су успели у животу – остали су људи, нису се променили. Мој отац је увек говорио да се људи не мењају, већ да само покажу ко су и шта су кад дођу у позицију да имају неку моћ – додаје Димић.

Истиче да много воли Америку, да је радио на пројектима од Алабаме до Калифорније, да је живео осам година у Лос Анђелесу, али да је једва чекао да се врати у Њујорк, који обожава.

– Мени одговара ужурбаност тог града који стално „живи”, увек сам био хиперактивно дете и дан-данас сам ваљда то остао као одрастао човек.

Не сећам се да сам некад био много уморан, а ако ми се то и догоди – одем па се одморим. У Србији је све мало другачије, ипак је овде све присније, и на снимањима и приватно. Овде су људи топлији. Ја сам се потрудио да узмем и ово наше и оно њихово што ваља. А да одбацим ово наше што не ваља и оно њихово што не ваља. И направио сам неку фузију та два континента и те две културе и та два миљеа и та два потпуно супротна менталитета – појашњава Димић.

Он истиче да када мислимо да смо завршен, готов производ, онда смо у проблему. Зато се труди да се мења сваки дан, да тражи себе, да се бави тим по цео дан, да види шта му недостаје. И да учи.

– Лењин, који више није популаран, говорио је да није срамота не знати, срамота је не хтети знати. То је тачно. Ја сам еволуирао од неког балканског дечака који је мислио да је најпаметнији, најлепши, најзгоднији, најталентованији, најелоквентнији, тако да сада мислим да сваки дан који пропустим а не научим нешто ново је дан који је отишао узалуд. И дан-данас узмем и изаберем неку реч на неком од језика које говорим коју не знам. И напишем је, преведем је и изговорим је бар око сто пута дневно да она барем приближно личи оригиналу – открио је гост нашег подкаста.

Започињао сам дан уз „Политику”

Жељко Џек Димић каже да се сматра привилегованим и почашћеним што је био гост једне велике медијске куће која се зове „Политика”.

– Као студент у Београду имао сам задовољство да уз прву јутарњу кафу отворим „Политику” и да видим шта се дешава у свету. Иако је сада готово све на интернету, ја и даље волим штампано издање новина. Када сам у САД, будући да живим близу Централ парка, ја волим да пијем кафу у њему и да читам на клупи „Њујорк тајмс”. Обожавам мирис новина, а и књиге и сценарије читам из папира, не електронски. Волим технологију, поштујем је, идем у корак с њом, трудим се, али не могу папир да испустим из руку – истакао је Димић.

Трудим да се обрадујем сваком дану као да га више никад нећу имати

Шта је за госта нашег подкаста рецепт за срећан живот?

– Мој дивни и поштовани колега Петар Божовић је цитирао једном Николаја Велимировића и рекао: „Не могу да схватим да се људи могу жалити на један дан који нам је дат као дар који се зове живот.” Каже: „Кад се пробудим ујутро, ако се не изненадим овом дану и ако му се не обрадујем а што сам се онда и родио.” Ја се трудим да се сваком дану изненадим и обрадујем као да га више никад нећу имати и верујте ми, то ми помаже и у послу и приватно. Мада сам научио од Американаца добру реченицу: „Ја бих се и жалио, али то ионако нико не слуша” – додаје Димић.

Здрав начин живота уз таи чи чуан

Наш саговорник истиче да се много боље осећа од када је оставио цигарете, да ради вежбе које њему пријају попут таи чи чуана.

– Не ради се само о физичком изгледу, ја пријатељима стално објашњавам да то не радим да би им се допао, већ то радим зато што се лепо осећам. То је делимично важно и због професије, јер ако је нека улога захтевна, треба то издржати физички. Живот ми се променио од када сам прихватио здрав начин живота – додаје Димић.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ