И најтежи злочинци имају право на наду

Никада није добро „убити сваку наду” човеку који је у затвору, па макар то био и учинилац најтежих злочина, јер иако је реално тешко очекивати да ће учинилац неког тако тешког кривичног дела попут силовања и убиства детета, за шта је осуђен на казну доживотног затвора, бити пуштен на условни отпуст, начелно није добро да он свакако и сасвим извесно зна да нема баш никакве „шансе” да се икада нађе на слободи, рекао је др Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду, на саветовању кривичара на Палићу.

На традиционалној међународној конференцији Удружења за међународно кривично право, која је била посвећена, између осталог, и новинама које су предложене у нацртима измена и допуна Кривичног законика (КЗ) и Законика о кривичном поступку (ЗКП), професор Шкулић је говорио и о елементима такозваног пеналног популизма у реформи нашег кривичног права.

Једна од мера, која је препозната као „пенални популизам” већ је прописана важећим КЗ-ом, а то је апсолутна забрана условног отпуста неких категорија осуђеника – оних којима је изречена казна доживотног затвора за најтеже облике најтежих кривичних дела, за која је некада, у време СФРЈ, била запрећена смртна казна.

– Новелама Кривичног законика из маја 2019. године уведена је нова најтежа казна, а то је казна доживотног затвора, уместо некадашње казне од тридесет до четрдесет година затвора. Реално је казна доживотног затвора најадекватнија замена за смртну казну. Међутим, српско кривично право познаје и посебно законско ограничење, које тешко да има реално оправдање, када је реч о казни доживотног затвора изреченој учиниоцима одређених таксативно набројаних кривичних дела, што се своди на апсолутну забрану условног отпуста таквих осуђеника. Такво решење не само да представља вид пеналног популизма већ је оно, по свему судећи, проистекло из утицаја такозване моралне панике – рекао је професор Шкулић.

Сви осуђеници, наиме, морају испунити одређене услове да би уопште могли да поднесу молбу за условни отпуст, али тек када су издржали две трећине изречене казне. Када је реч о доживотном затвору, закон каже да суд може отпустити осуђеног ако је издржао 27 година казне. Од овог правила постоје изузеци, тако што је прописано да суд не може отпустити оне који су на доживотну казну осуђени због убиства детета или бремените жене, због силовања услед којег је дошло до смрти жртве или силовања детета и још за три кривична дела против полне слободе са најтежом последицама.

Из овога произлази, каже професор, да онда када је учинилац таквог кривичног дела осуђен на казну затвора чије је трајање ограничено, он практично има „шансе” да се, након што је казна извршена, нађе на слободи, али ако му је изречена казна доживотног затвора, такав осуђени баш никада неће бити на слободи.

– Постоје и неки чисто практични аргументи против ове апсолутне забране. Наиме, осуђеник који извесно зна да баш никада неће изаћи из установе у којој се према њему извршава казна доживотног затвора најчешће нема мотив или бар није довољно мотивисан да поштује заводска правила, буде коректан према другим осуђеницима и службеницима завода, нити да се чак уздржава од чињења неког новог тешког кривичног дела, попут убиства или тешке телесне повреде у самој установи – напомиње др Шкулић.

Ако би то неко будуће „ново” кривично дело такође било запрећено казном доживотног затвора или казном затвора у дужем трајању, а учинилац казну доживотног затвора већ издржава, а притом и поуздано зна да свакако никада неће бити пуштен на условни отпуст, он самим тим нема дилему да уопште чак и не може бити кажњен за своје ново кривично дело.

– Наиме, не могу се у фактичком смислу извршавати две казне доживотног затвора, нити се доживотни затвор може „продужавати” било којом другом додатном казном затвора. То онда значајно отежава извршење како саме казне затвора таквом осуђенику, тако и генерално укупан процес извршења казне затвора у конкретној установи – објаснио је професор Шкулић.

Подсетио је да се последњих неколико година уочава константно пооштравање законске казнене политике.

– Изменама Кривичног законика, а томе се сасвим очигледно тежи и последњим предложеним новелама, константно се стварају нормативни услови за трајно пооштравање казнене политике и изрицање све тежих казни у судској пракси – каже професор Милан Шкулић.

Навео је примере пеналног популизма у нашем кривичном законодавству као што је редефинисање сврхе кажњавања, затим увођење апсолутне забране ублажавања казне за одређене врсте кривичних дела, прописивање института вишеструког поврата као механизма драстично тежег кажњавања у одређеним случајевима рецидивизма, па затим лимитирање могућности изрицања условне осуде и прописивање тежих казни у односу на низ кривичних дела.

Доживотни затвор изриче се за злочине који су учињени после 1. децембра 2019. године и представља нову „капиталну” кривичну санкцију. До сада је у Србији, према подацима које су саопштили кривичари на стручним скуповима, ова казна изречена за око 90 осуђеника.

– У важећем КЗ Србије присутни су веома упадљиви елементи пеналног популизма, који доминира и у великом делу планираних новела. Изразити пенални популизам је претходно у домену општег дела кривичног права Србије био испољен у новелама Кривичног законика из 2009. године, када је без оправданих разлога и без јасног критеријума селекције релевантних кривичних дела уведена апсолутна забрана ублажавања казне у односу на низ таксативно набројаних инкриминација. Елементи пеналног популизма су такође одавно присутни и у посебном делу кривичног права Србије модификованом новелама из 2019. године, што се огледа у значајном повећану казни за низ кривичних дела, често и без релевантних криминално-политичких разлога – подсетио је професор.

Планиране измене, чије је усвајање најављено на јесен, претежно се тичу пооштравања законске казнене политике, што је потпуно супротно од идеја усмерених ка јачању система алтернативних кривичних санкција. Све то би, како је рекао професор, у крајњем исходу могло довести до пренасељености затвора.