Војне заставе Срба – знамење части и слободе
Историја војних застава Срба обележена је многим променама због турбулентних догађаја кроз које је прошао наш народ. Стални хералдички знакови као обележја застава јављају се у немањићкој средњовековној српској држави. Двоглави орао је амблем на застави цара Стефана Душана, која је истакнута на зидинама тадашње српске престонице Скопља 1339. године. Мотив двоглавог орла као војног знака и симбола српства био је присутан и приликом битке на Косову 1389. године, када су га на својим витешким оклопима и заставама носили кнез Лазар Хребељановић и његови крсташ барјактари Константин Михаиловић Крајмир и сталаћки војвода Дамјан Оливеровић. Мотив двоглавог орла постао је трајан хералдички знак 1402. године, кад је Стефан Лазаревић добио деспотско достојанство.
Други српски хералдички знак је крст с оцилима, који се први пут јавља 1397. године и својом симболиком означава последице трагичног пораза на Косову пољу у смислу „само слога Србију спасава”. На средњовековне српске заставе стављани су, поред крста с оцилима и двоглавог орла, још и натписи који су садржавали име земље, владара или града и помен свеца заштитника. Када се босански краљ Твртко 1377. године крунисао за краља Србије, Босне и Приморја, и тиме преузео наслеђе Немањића, на заставама његовог краљевства, поред знака крста, појавио се и знак двоглавог орла.
У каснијем периоду српске историје треба истаћи период српских устанака за ослобођење од 1804. до 1815. године. Због обнављања обичаја да се војска сврстава под заставе и иде у бој предвођена барјактаром, заставе су биле понос многих одреда и јављају се у првим устаничким акцијама. Те заставе се могу поделити у неколико група: заставе врховног вожда и истакнутих старешина, заставе регуларне устаничке војске и заставе појединих војвода после установљавања тог звања 1811. године. Заставе српских устаника сачуване су као једнобојне, затим двобојне (претежно црвено-бела) и тробојне (црвено-плава-бела), а на њима су обично биле исписане хришћанске поруке „Са вером у бога, и за крст часни и слободу златну”.
У ратовима против Турске 1876–1878. године Србија је на ратишту истурила војску која је добила заставе направљене уочи самих битака или у току рата. Те заставе нису обележене новим симболима, али се на њима наводи нова порука „За веру, слободу и отачество”. Велики број тих застава одликован је после рата Орденом Таковског крста од стране краља Милана Обреновића. Добровољачки одреди, који су тада образовани у Србији за борбу против Турака, послужили су се не само тадашњим државним војним заставама, него и обичним тробојкама без хералдичких знакова или барјацима.
Под заставама са српским симболима војевало се тада у устанку у Босни и Херцеговини. За већину тих застава може се претпоставити да су унесене из Србије и из Црне Горе. Петар Мркоњић (Петар Карађорђевић) имао је заставу која је била истоветна с тадашњом званичном српском заставом, тј. с уобичајеним грбом (крст са оцилима) и ликом Андреја Првозваног. Истицањем српске заставе на тврђави Ниша обележен је завршетак рата који је Србији донео територијално проширење и државну независност 1878. године.
Почетком Првог балканског рата број пуковских застава повећао се кад се у војску јавило 20.000 добровољаца, због чега је образовано шест прекобројних пукова, па су и за њих направљене заставе.
Барјаци под којима је војевала српска војска сведочанство су њене храбрости и многих подвига и чувани су по цену живота, од средњовековних времена до савременог доба. Веровало се да је рат изгубљен кад заставе падну у руке непријатеља и да је дошло до срамотног пораза. После Првог светског рата велики број застава одликован је орденима Карађорђеве звезде и златном и сребрном медаљом за храброст. Исте те заставе које су ношене у Првом светском рату, биле су у употреби и у току Другог светског рата, а биле су ношене и чуване од стране Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) ђенерала Драже Михаиловића, тзв. Пуковска застава Југословенске краљеве војске са симболом белог двоглавог орла с круном и грбом југословенских народа, тробојком плаво-бело-црвеном и натписом „Са вером у бога, за краља и отаџбину”. Неке од њих, које нису уништене, данас се чувају у музејима широм Србије.
Миомир Гарашанин,
Београд
Подели ову вест


Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.