Среда, 16.07.2025. ✝ Верски календар € Курсна листа

Војне заставе Срба – знамење части и слободе

Устаници под заставом: Таковски устанак, рад Паје Јовановића (Фото: Народни музеј)

Историја војних застава Срба обележена је многим променама због турбулентних догађаја кроз које је прошао наш народ. Стални хералдички знакови као обележја застава јављају се у немањићкој средњовековној српској држави. Двоглави орао је амблем на застави цара Стефана Душана, која је истакнута на зидинама тадашње српске престонице Скопља 1339. године. Мотив двоглавог орла као војног знака и симбола српства био је присутан и приликом битке на Косову 1389. године, када су га на својим витешким оклопима и заставама носили кнез Лазар Хребељановић и његови крсташ барјактари Константин Михаиловић Крајмир и сталаћки војвода Дамјан Оливеровић. Мотив двоглавог орла постао је трајан хералдички знак 1402. године, кад је Стефан Лазаревић добио деспотско достојанство.

Други српски хералдички знак је крст с оцилима, који се први пут јавља 1397. године и својом симболиком означава последице трагичног пораза на Косову пољу у смислу „само слога Србију спасава”. На средњовековне српске заставе стављани су, поред крста с оцилима и двоглавог орла, још и натписи који су садржавали име земље, владара или града и помен свеца заштитника. Када се босански краљ Твртко 1377. године крунисао за краља Србије, Босне и Приморја, и тиме преузео наслеђе Немањића, на заставама његовог краљевства, поред знака крста, појавио се и знак двоглавог орла.

У каснијем периоду српске историје треба истаћи период српских устанака за ослобођење од 1804. до 1815. године. Због обнављања обичаја да се војска сврстава под заставе и иде у бој предвођена барјактаром, заставе су биле понос многих одреда и јављају се у првим устаничким акцијама. Те заставе се могу поделити у неколико група: заставе врховног вожда и истакнутих старешина, заставе регуларне устаничке војске и заставе појединих војвода после установљавања тог звања 1811. године. Заставе српских устаника сачуване су као једнобојне, затим двобојне (претежно црвено-бела) и тробојне (црвено-плава-бела), а на њима су обично биле исписане хришћанске поруке „Са вером у бога, и за крст часни и слободу златну”.

У ратовима против Турске 1876–1878. године Србија је на ратишту истурила војску која је добила заставе направљене уочи самих битака или у току рата. Те заставе нису обележене новим симболима, али се на њима наводи нова порука „За веру, слободу и отачество”. Велики број тих застава одликован је после рата Орденом Таковског крста од стране краља Милана Обреновића. Добровољачки одреди, који су тада образовани у Србији за борбу против Турака, послужили су се не само тадашњим државним војним заставама, него и обичним тробојкама без хералдичких знакова или барјацима.

Под заставама са српским симболима војевало се тада у устанку у Босни и Херцеговини. За већину тих застава може се претпоставити да су унесене из Србије и из Црне Горе. Петар Мркоњић (Петар Карађорђевић) имао је заставу која је била истоветна с тадашњом званичном српском заставом, тј. с уобичајеним грбом (крст са оцилима) и ликом Андреја Првозваног. Истицањем српске заставе на тврђави Ниша обележен је завршетак рата који је Србији донео територијално проширење и државну независност 1878. године.

Почетком Првог балканског рата број пуковских застава повећао се кад се у војску јавило 20.000 добровољаца, због чега је образовано шест прекобројних пукова, па су и за њих направљене заставе.

Барјаци под којима је војевала српска војска сведочанство су њене храбрости и многих подвига и чувани су по цену живота, од средњовековних времена до савременог доба. Веровало се да је рат изгубљен кад заставе падну у руке непријатеља и да је дошло до срамотног пораза. После Првог светског рата велики број застава одликован је орденима Карађорђеве звезде и златном и сребрном медаљом за храброст. Исте те заставе које су ношене у Првом светском рату, биле су у употреби и у току Другог светског рата, а биле су ношене и чуване од стране Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) ђенерала Драже Михаиловића, тзв. Пуковска застава Југословенске краљеве војске са симболом белог двоглавог орла с круном и грбом југословенских народа, тробојком плаво-бело-црвеном и натписом „Са вером у бога, за краља и отаџбину”. Неке од њих, које нису уништене, данас се чувају у музејима широм Србије.

Миомир Гарашанин,

Београд

 

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Dragomir Olujić Oluja
G-dine Garašaninu, kad spomenuste zastave JVuO kao „srpske ratne zastave“, što ne spomenuste i zastave SDS i SDK generala Nedića i Ljotića – one su se i zvale srpskim, JVuO zatave su bile „jugoslovenske“?!...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.