Револуција је појела своју децу

Имали су све, сада немају ништа. Они су типичан пример чувене народне клетве – „Да богда имао, па немао.” Многи кажу да је то најгора клетва која се према неком може упутити, а тзв. студенте изгледа да је неко баш много проклео. Од јунака који су дигли, тобоже, побуну против лошег система и који су на тацни имали сервирану победу окупивши онолики народ 15. марта, дошли су до фазе да народ не може очима да их види и да је једва дочекао реакцију полиције према њима. За тако кратко време са неслућених висина у које су били винути, пали су у каљугу да се ваљају као у свињцу. Све захваљујући бахатости, ароганцији, политици изопштења коју су промовисали, ниподаштавању оних који другачије мисле.

После седам месеци и дефинитивне пропасти њихове револуције, којој је крај некако симболично на Видовдан свиран, многи од њих би требало да ставе прст на чело и да се запитају – шта нам је све ово требало? Власт наравно да не би требало да слави победу, јер огромно незадовољство народа које је постојало крајем прошле и почетком ове године још увек постоји. Оно је само сада дуплирано тиме што је тај незадовољни народ додатно разочаран и у тзв. студенте, па је самим тим револт код тих људи још израженији. Зато би власт морала да проба да пронађе некако пут до тих људи и да са њима отвори дијалог.

С друге стране, све оно што је власт игнорисала, а то је ужасно роварење унутар система, јер ова револуција је покренута од државног сектора и прилично добростојећег света, мораће хитно да се реши. Хитно нови закони, нови концепт високог образовања, правосуђа, рада културних установа… Много посла има.

Но, вратимо се на тзв. студенте. Ефекат њихове револуције неће бити никакав. Осим што ће многи добити кривичне или прекршајне санкције, на грбачи ће имати и гнев колега којима су уништили годину студирања, али и гнев великог дела професора који нису желели да им се институције у којима раде тако разоре. Жалосно ће бити ако се извуку од одговорности декани и професори који су потпаљивали ватру и који су гурнули студенте да блокирају факултете. То би била врхунска неправда, јер бесмислено је да одговара млади студентски бунтовник, а да затвор не омирише ректор Ђокић.

Но, како револуција једе своју децу, конкретно у нашем случају морамо да будемо свесни да је ова револуција потпуно смазала њену децу, те стога ми је некако више него очигледно да ће гомила њих, заблуделих, имати прилично болно отрежњење. То се зове сазревање. Зато и кроз овај текст аутор апелује на државу да не буде ригорозна према тим младим људима, осим ако нису чинили неко енормно насиље. Бунтовни, мислили су да могу да мењају свет, да се све око њих врти, док су заправо прстима вртели они који су их терали да као пешадија гину за њихове политичке интересе.

Сада када је све готово моћи ће о томе врло отворено да се говори. Баш због те чињенице, срамота би било да они који су користили те младе људе остану да раде на нашим универзитетима. За њих једноставно више не сме да буде места, те ако и буде одговорности, а о томе је и председник државе говорио да долази време одговорности, декани и професори би морали највише да одговарају. Према њима никакве милости не би смело да буде и била би права неправда да револуција смаже њену децу, а да њени идејни творци остану неокрњени.

Седам месеци су разарали наше образовне институције, премлаћивали су људе, разарали су економију, иживљавали се и бахатили мислећи да ће крај заиста бити када они кажу да је крај. Нису разумели да је држава та која је ипак много јача, те им је уз минималну употребу силе морала то и да покаже. Тако да је крај био када је држава одлучила да крај свира. Револуција је пропала, али је појела своју децу.

Било је то 28. јуна о Видовдану, лета Господњег, 2025. године.

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа