Од човека нема узвишеније истине

Фараон и Мојсије илуструју два супротстављена одређења човековог бића. Трајни сукоб ова два усмерења није само метафизичко и духовно питање, већ има јасну форму у сфери политичке филозофије и свакодневног друштвеног живота. Ову расправу могли бисмо да пратимо из перспективе различитих студијских дисциплина. Определићемо се за анализу следеће недоумице. Човек не може да се развија у универзуму истовремено као примарно и као племенито биће. У првом случају, човек као примарно биће себе сматра истином и сам одређује шта је истина. У другом случају, човек следи истину и верује да ће племенитост и чистоту свог живота унапредити у мери у којој буде привржен истини. Схватили смо да кључни значај има заправо питање односа човека и истине. Шта је човекова улога у животу: да открије шта је истина или да ствара истину? Ако је човек биће које треба да открије шта је истина, онда се може очекивати да ће он деловати у складу са својим сазнањем о истини. Уколико пак будемо сматрали да је човек мерило истине и да је истина смислена само у односу према њему и његовој вољи, што значи да ће истина бити оно што он жели, онда говоримо о човеку који не открива истину већ је крије и ставља у други ред. Оно што је таквом човеку од прворазредног значаја јесте његово примарно ја, а управо тако се понашао фараон. 
Уочићемо да се фараон ипак битно разликује од човека кога у међународним конфликтима одређујемо као примарно биће. Фараон је своју доминацију доказивао у свету митских бића. Истицао је да је он узвишенији од свих других божанстава. Мојсије га је подсећао да изнад тог имагинарног света егзистира неограничена реалност, која је једини извор моћи. Но, фараон није могао да подигне своје когнитивне способности до нивоа објективних метафизичких реалности и пао је у свет митологије. Модерни човек није остао на нивоу фараона и наставио је да пада у онтолошкој хијерархији. Структуру његовог пада кратко ћемо скицирати у неколико наредних редова. Циљ нам је да покажемо да човек у сукобима у данашњем свету постаје огољени фараон и да схватимо која теоријска платформа њему даје могућност да радикално оголи форму свог насилничког ја. 
Модерни човек је најпре покушао, окренувши леђа феноменима из света религије и митологије, да рационалним појмовима образложи и просветли све димензије и аспекте свог постојања. Релативно брзо су се уочиле битне слабости рационализма и просветитељства у којима рационални појмови нису имали утемељење у вишим метафизичким принципима. Уследио је нови пад и научно знање, у својој емпиристичкој дефиницији, остало је без религијских, метафизичких и рационалних корена. Већ у првој половини 20. века постало је очигледно да научно знање, у свом редукованом одређењу, крије у себи структурни скептицизам и да научник без подршке метафизичких принципа неће имати никакву могућност да дође до истине. Науци је наметнута нова, позитивистичка дефиниција и према њој наука, суштински ослабљена, губи епистемолошку моћ да открије истину. Коначно, човек добија прилику да се појави у улози огољеног фараона и да тријумфално обзнани да у ствари нема истине изван њега, већ да је он извор и мерило истине, реалности, вредности, права и правде. Његова воља и моћ биће узвишеније од сваке истине, самим тим што сада он одређује шта је истина. 
Кад су нам филозофи науке и постмодернистички филозофи, и наравно Ниче пре њих, говорили о скептицизму у темељу позитивистичког знања и о примарности човекове воље и моћи у односу на научно знање, нисмо смели да будемо равнодушни. Било је очигледно да ове дискусије неће остати затворене у круговима филозофских и академских дискусија на нивоу теоријске културе. Напротив, теоријска култура увек одређује најбитније промене у сфери опште културе. Зато овај текст садржи упозорење да у случају међународних конфликата човека данас не може обуздати никакво научно сазнање, јер наука и сазнање настају у окриљу његове воље. Наука је понижена и она више не добија прилику да објасни шта човек треба да буде, самим тим што су вредносни судови проглашени ненаучним судовима. Штавише, наука је добила инструменталну улогу и принуђена је да служи политичкој моћи. Јер ако у својој позитивистичкој дефиницији садржи искључиво проверљиве судове, онда не може да просуђује о вредностима и о политици. А политика ће и те како моћи да доноси суд о науци и да је немилосрдно усмерава у складу с интересима доминантне моћи. Према споменутим филозофским принципима, данас не постоји ниједна истина која би могла да буде узвишенија од човека. Он не стреми вредностима изнад себе. Такође, ни на нивоу његовог постојања нема ниједног другог истинитог или чак митолошког феномена којем би он морао да се супротстави. Он у сукобима у свету није обичан фараон, већ огољени фараон у својој најнасилнијој форми.
Закључићемо да се дугорочна решења међународних конфликата и опште кризе у данашњем свету морају понудити у сфери теоријске културе. Потребно је да се јасније говори о битним слабостима и ограничењима филозофског става о примарности воље и моћи у односу на научно знање и вредности. Нове дефиниције научног знања у којима се дискредитује когнитивни ауторитет метафизичких, религијских и рационалних принципа неће човеку донети трајни просперитет и мир. Популарна дефиниција инструменталног научног знања не траје ни два века, али је доминантна и ексклузивна. Та ексклузивност мора се критички преиспитати на утемељеној методолошкој платформи како бисмо добили прилику да суштину научног знања и истински, а не вештачки, мир потражимо у дубљим и префињенијим когнитивним сферама теоријског и практичног разума, у стадијуму племенитости и чистоте човековог бића.

 *Члан Савета оснивача Центра 
за религијске науке Ком у Београду, докторирао на Међународном 
универзитету ел Мустафа 
у иранском граду Кому

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа