Србин у нама полако умире а настаје Канађанин

Прије десетак дана стиже кратка порука: „Како ти је у туђини, брате Драго”?

Да ли је мој брат постављајући ово питање имао тренутак меланхоличне слабости због жеље или бриге за братом или је питање поставио у жељи да сазна како емигрант доживљава нову средину и решава изазове које му она поставља, нијесам ни покушао да докучим.

Било како било, ја му послах следећи одговор: „Драги брате Ђока дико Србинова...”

Различити људи би имали врло различита мишљења и одговор на твоје питање, зависно од њихових погледа, стремљења, степена прилагођености, остварености зацртаних циљева, психологије па чак и расположењу у датом моменту.

Тридесет четири године, колико сам ја у туђини, велики је дио људског живота и пет година дуже од времена које сам провео у домовини. Много се сазна и искуси у том времену.

Много се тешкоћа али и доброга проживи и преживи. Мени у те 34 године најинтересантније је колико се моје схватање нове средине мијењало како је вријеме протицало.

Разумијевајући староседеоце, њихове проблеме, стремљења, тешкоће и страдања. Ја сам се временом све више осјећао дијелом нове средине, постајао им ближи и разумљивији, а тиме и један од њих. Тако сам и био боље схваћен и прихваћен.

Од новодошљака који гледа на старосједиоце као богате, незајажљиве, размажене којима је једини циљ да сиротом имигранту свуку кожу са леђа (додуше има и таквих) временом схватиш да огромна већина има исте проблеме, ако не и много веће од твојих.

Почнеш разумијевати њихов хумор, поштапалице, изреке, фразе. Степен у коме успијеш у том чини те ближи њима а тиме и дијелом њихове средине. Имао сам среће што сам имао и добре комшије.

Мало смо једни другима улазили у кућу, још мање ракију пили, каве ни мало (знаш да каву не пијем), али зато, како  би Чедо рекао, „нијесмо имали ниједне г’рке “ а имали смо поприлично узајамне подршке и помоћи.

Много су ми боља и пријатнија комшијска искуства из Канаде него што су то из наше мале Хоћевине. Можда је то због тога што се држе правила „добре ограде (дистанца) одржавају и добре односе”.

Торонто зову „mixing pot” јер у овом граду живи око двјеста припадника различитих етничких група из свих дјелова свијета а говори се преко сто четрдесет језика. Мноштво националности са свих страна свијета живјећи заједно, сарађујући и интегришући се ствара једну нову националну категорију.

У том процесу губе дио свога идентитета градећи један нови, канадски. Уосталом као и кроз цијелу историју човјечанства.

Не треба ићи даље и тражити бољи пример од нашег Балкана.

У последњих хиљаду и више година; Хуни, Авари, Трачани, Илири и други утопили су се у преовлађујућу струју Срба, Бугара, Грка, Турака…

То се дешава и са мном и мојим потомцима. Србин у нама полако умире, настаје Канађанин. Све тече све се мења, све што се роди и умре. Ништа не траје вјечно, тако ни национални идентитет. Жалити због тога, а нарочито водити борбу за коју знаш унапријед да је изгубљена, додатни је бескорисни терет који само оптерећује данашњицу без икаква ефекта чак и ближој будућности.

„За моје посте”, што рече стари стриц Милко, циљ је да у овом кратком моменту од рођења до смрти човјек и његови најближи искусе што мање лошег а колико је могуће више доброг.

Некима туђина „асистира” у остварењу тог циља, а многоме не.

Мени, за сада, мислим да. А што се тиче израза „туђина”, она то више није. За мене је она нова домовина.

Драго Ђачић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика