Уторак, 19.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Узори су ми били Леонардо, Рембрант, Гоја...

Себе видим као сликара који је потпуно посвећен послу: Владимир Величковић (Фото Жељко Јовановић)

Ни већег сликара ни мање галерије. Ово је, укратко речено, опис недавног догађаја кад је Владимир Величковић(73) у галерији „мањој од слике” отворио своју нову изложбу у Београду, у простору „Арте” у Светогорској улици.

Овај уметник је по образовању архитекта, а по опредељењу сликар. Живео је, учио и радио у Београду до 1966, до своје 31. године, а затим је отишао у Француску, у Париз, на бијенале младих. На том представљању Европи добио је награду која га је поново одвела на пола године у Париз, а потом је одлучио да ту и остане до краја живота.

Ипак, није заборавио Београд, али не само због мајке Ленке (95) и мноштва пријатеља већ и због свог односа према младим сликарима, којима је посветио Фондацију „Владимир Величковић за цртеж”.

Владимир Величковић је двоструки академик. У Српску академију наука и уметности примљен је 1984, а у Француску академију лепих уметности 2005. године.

У овом интервјуу искрено одговара на сва питања.

Како себе доживљавате?

Себе видим као сликара који је потпуно посвећен послу. Веома сам мотивисан, амбициозан, бескомпромисан... Али, велики ми је проблем време које пролази застрашујуће брзо. Ипак, успешно се борим и са тим проблемом. У тој борби много ми помаже мој креативни „мотор” који ме, и даље, води ка новим искорацима у односу на оно што сам досад урадио.

У ком окружењу сте рођени?

Јединац сам, нажалост. Из тог односа проистиче мој компромис да послушам оца Душана. Сликао сам, цртао, излагао... И уместо да студирам Ликовну академију отишао сам, по захтеву оца, на архитектуру. Јер је његов став био: „занат је човеку увек у руци, а уметност је, често, на грани”... И то је био мој први и једини компромис који сам направио. Мој однос према животу и раду то ми никад више није дозвољавао, нити ме је на то присиљавао. На овај свој став веома сам поносан.

Кад сте се окренули сликарству?

Било је то 1951, кад сам имао шеснаест година. Био је то конкурс за младе, већ афирмисане сликаре, у павиљону „Цвјета Зузорић”. Пријавио сам се, али нисам помињао своје године. И био сам запажен учесник ове изложбе! То је моја прва биографска и библиографска јединица у попису мојих радова.

Ко су Вам били узори?

У кући сам имао велику библиотеку у којој је било и монографија, књига о уметности и репродукција. Мој избор су били чувени сликари: Леонардо, Микеланђело, Дирер, Гоја, Рембрант... Они су ми заменили могуће професоре на Академији.

Да ли жалите за оном Југославијом?

Веома. Велики сам југоносталгичар. Не, нисам изгубио пријатеље који су с оне стране границе, бар оне праве. Али, због цепања земље медиокритети су дигли главу на свим странама. Просечност је испливала на површину. Укинута је конкуренција... Не рече ли Тито да смо „заједно јачи” (били)?

Коме сте највише окренути?

Пре свега породици и свом раду. То је мој животни склоп. Са супругом Маристелом, Далматинком из Сплита, књижевним преводиоцем, имам двојицу синова: Вука Видора (43) и Марка Велка (39). И они су талентовани сликари. Због тога су, да не буде забуне, својим именима дали нова презимена. Обојица живе у Паризу. У раду уопште не личимо. Вук има двојицу синова: Ариана (19) и Сашу (3), а Марко није ожењен.

Коју још уметност волите?

Пратим све, и позориште, и литературу, и музику... Музика је непрестано присутна у мом атељеу. Немам одређених жанрова, али веома волим џез.

Опишите ми Ваш атеље…

Живим (спавам) у центру Париза, у четвртом арондисману, близу трга „Плас де вож”. Ту се налази кућа у којој је живео књижевник Виктор Иго. А мој атеље, од 500 квадрата, налази се на рубу Париза. Улаз је са улице, а кров чини стаклена, па је цео тај део осветљен природном светлошћу, а у дну дворишта се „одмара” јапанска трешња. Шта да вам кажем – рај за живот и пакао за рад. Радим сваки дан. И то по цео дан. Стојећи. Често не седам ни кад једем...

Да ли је и спорт био део ваше природе?

Био сам, као јуниор, атлетичар Црвене звезде у немогућим условима. Били смо без праве опреме, што нас није спречило да будемо рекордери Југославије на 4 х 100 метара!

А спорт у Паризу?

Тај део мог спортског рада свео сам на играње тениса са синовима и на цртање. Радио сам спортске плакате за Фудбалско првенство света у Шпанији (1982), па за Олимпијске игре (Барселона 1992), а био сам ангажован и при представљању тениских турнира у Ролан Гаросу, при рекламирању скија „росињол”...

Колико вреде Ваше слике?

Цена слике и цртежа зависи од много тога; садржаја, у мом случају поготово, али и од формата, места продаје... Ипак, даћу вам један пример: цртеж – као овај који је изложен у галерији „Арте” – ове године ми је откупила француска држава за 50.000 евра.

Шта Вам кажу они којима се то што радите не допада?

Од тренутка кад је успостављен „дијалог” између мог дела и гледаоцациљ је постигнут, a on може да буде позитиван, али и, и те како, негативан. Равнодушност би ми тешко пала. Агресивност, драматичност, приказ људског тела које је разапето, осуђено на нестајање... на мојим сликама и цртежима сигурно узнемирава. Међутим, никад нисам сматрао да би ово што радим требало да буде „празник за очи” и да се уклапа у било шта. Мој рад је такав зато што ја хоћу да он такав буде. Срећом, има оних којима се то и допада. Да је то тачно доказ је чињеница да живим од свог рада.

Како радите?

Врло сам неорганизован. А то ми, очито, одговара. Имам низ започетих послова, па у току дана „шетам” од цртежа до слике и тако укруг. Често, без успеха, покушавам да се искобељам из тог магичног лавиринта. Ипак, нема разлога да било шта мењам. Сувише дуго то траје.

Колико сте срећан човек?

Док радите оно што волите, и док имате окружење које воли вас и то што радите, онда сте срећан човек. А ја све то радим и све то имам. Уз то живим у божанственом граду. Шта ћете више... Али, не кријем своју забринутост. Погледајте шта се дешава око нас...

Да ли сте некад изневерили себе, или друге?

Не мислим да сам то учинио. Апсолутно сам начисто и са собом и са другима.

Кад псујете?

Не баш често, али псујем. Углавном псујем себе кад учиним нешто што псовку заслужује.

За чиме жалите?

Не размишљам о томе. Вероватно сам могао да учиним више, а можда и мање од онога што се од мене очекивало. Ко зна… Жао ми је што нисам свирао клавир и што не говорим енглески, а могао сам и једно и друго. Сад је касно...  

Које доба дана волите?

Поподне, сумрак, ноћ... Више волим сунце које залази него оно које се рађа. Чудно за сликара, али је тако. Јутро ми служи да „ухватим залет” за све послове.

Шта губите старењем?

Можда звучи препотентно, али не видим неку разлику између себе од пре десет, двадесет година и сад. Имам исти ритам, исту енергију, немам посебне заморе... Пре се уморим кад ништа не радим, него кад сам врло активан.

Који је Ваш одговор на Његошев став:„Старост је срамота”?

Старост, старост... Ружне ли речи. Док су мотивација и амбиција ту, све је у реду. Ипак, старост се најбоље види на фотографијама. Нису нам исте оне од пре десет година и ове сад...

Колико поштујете јело?

Јело није мој проблем. Што једноставније, то боље. Пре сам месождер него „зелењар”.

Како реагујете у недоумици?

Недоумице, оклевање, сумње... свакако су присутне, а и неопходне у овом мом послу. У том случају ослањам се на инстинкт и искуство.

А кад сте радикални?

У ситуацијама кад се питам „бити или не бити” све решавам ножем – цепам... Наравно, реч је о слици.

Шта мислите о цинизму?

Презирем цинизам у свим облицима. За жаљење су особе које се односе подругљиво према хуманости, искрености, љубави, успеху других... Не занимају ме, избегавам их. Ако сам то касније утврдио, изазивају у мени велико разочарање и љутњу на себе, зато што то раније нисам препознао.

Зашто немате жене на сликама?

Било их је у неким ранијим периодима. Биле су то слике и цртежи на тему рађања.

А шта мислите о женама сликарима?

Моје професорско искуство од осамнаест година на париској Академији каже ми да талентованих има подједнако, али путеви се разилазе у тренутку кад живот наметне своје строге спреге. Онда се женама, у сликарству, губи траг. Ипак, не би било праведно рећи да је сликарство само мушки посао, али пракса нас тера на ту мисао...

Како приватно доживљавате жене?

Жене су увек биле присутне у мом животу. Моја супруга је уз мене већ пола века; дискретна, конструктивна, неопходна за функционисање у овом мом послу. Емотивно увек стимулише креативно...

Шта бисте учинили када бисте у купатилу затекли Венеру „а ла Ботичели” уживо?

Ја бих се, у сваком случају, и некад и сад, увек, само – запрепастио.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.