среда, 12.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 08.11.2007. у 17:09 Слободан Антонић

РОДОЉУБИ ЗАПАДНОГ БАЛКАНА

Недавно је објављен текст – права филипика! – против Републике Српске. Српска је названа "гнусном Караџићевом државоликом крастом", "гломазном цркотином разјапљеном насред пута", "’Розмарином бебом’, прекомандованом из пакла међу живе људе", "нељудским Неместом", "перверзном творевином без историјског, географског, демографског или било којег другог сувислог утемељења"... Ако неко мисли, вели се у тексту, да је било шта код те државе добро, грдно се вара: "То, кумашине, нема ’бољу страну’: то је настало путем зла и зарад зла, и у вечном одржавању пламена зла и мржње исцрпљује се његов смисао, и ту помоћи нема." Бити против постојања РС, каже се даље, јесте "питање људскости". Али је реч о, "нажалост, углавном умишљеној опасности по њен опстанак". Ипак, свако ко има мало мозга мора се одредити спрам те чудовишне творевине. И мора рећи гласно и јасно: "Удавите је!"

Ако мислите да је овај текст произведен у некој муџахединској ћелији, негде у буџаку Босне или Авганистана, или у каквој западнохерцеговачкој биртији, уз звуке Томпсонових песама – варате се. Текст је написан у Београду, а објавио га је медиј који је перјаница "друге" Србије. Текст је заиста надахнут. Истина, осећањем које се не би баш могло назвати љубављу. Али, текст свакако има поетику. Та поетика деструкције, тај ватрени говор Мехмеда пред вратима Константинопоља, показује дар барбарогенија. Али, он је и добра слика свих мисаоних и моралних понора тог дела наше елите.

Има место у тексту које открива читаву филозофију наше "мисионарске интелигенције". "Двадесет и седам година", каже писац, "живео сам без онога што ће се једном прозвати Република Српска (...), и ништа ми није фалило у тих двадесет и седам година без ње, као што није фалило ни било коме другом". Тај топос је од суштинског значаја за разумевање "друге" Србије. Не само зато што показује њен карактеристични инфантилни егоцентризам ("Мени нешто не треба. Дакле, онда не треба ни да постоји!"). То место лепо показује и оно што "друга" Србија највише осуђује, а чега је управо она најжалоснији заробљеник: догматске конзервативности и сталног покушаја да се садашњи проблеми решавају оруђима из прошлости. Заправо – њеним вампирским оживљавањем.

Јер, за њих је збиља време стало 1992. године. Сетимо се само тог времена. Сетимо се шта смо онда мислили. И заиста, за многе су у Београду сви преко Дрине тада једноставно били – "Босанци". И ми смо се, те 1992, искрено и збуњено питали "шта се сад, пак, они свађају?". И ми смо, те 1992, искрено мислили да је наша заједничка домовина Југославија. И да само треба увести демократију и "ствари ће се већ некако решити". И ми смо искрено мислили да је главни, ако не и једини узрочник невоља: Слободан Милошевић. И да ће све бити другачије – "само да он оде".

Али, онда су се десили неки догађаји који су показали да ипак нешто није у реду са таквим мишљењем. Срби су протерани из западне Славоније, а затим и из Крајине. Али то никога није узбудило. "Сто хиљада врабаца или мишева да је отерано са неке земље, Европа би се из темеља потресла. А за сто хиљада људи – ништа!", мислили смо. Србија је, затим, данима и ноћима бомбардована "из хуманитарних разлога". Лажи којима је објашњавано зашто морају бити убијана српска деца, шћућурена по београдским и новосадским подрумима, биле су нешто најсрамније што смо икада чули. "Српски систем силовања", објашњавао је својим читаоцима "Филаделфија инквајер", од 25. маја 1999, подразумева јавна "масовна силовања (Албанки) на градским трговима". "Број несталих Албанаца на Косову је 500.000... за које се страхује да су мртви", упозоравао је Стејт департмент (19. априла 1999). "На Косову се више не могу видети мушкарци од 30 до 60 година(...); кад дођемо на Косово вероватно ћемо видети драматичне чињенице у које чак и не верујемо", објашњавао је генсек НАТО-а, Хавијер Солана.

А онда смо отерали Милошевића. Мислили смо да је сада све готово. Али ништа није било готово. Ни Косово. Ни стогодишње хашке казне за Србе, а ослобађајуће пресуде за Орића и Чекуа. Ни нове претње и условљавања. Ни поновне сторије на Си-Ен-Ену о "обнови милитантног српског национализма" који прети "мирним суседима"...

Ми смо из свега тога понешто научили. Али, они нису. Све што се након те 1992. године десило од њих се одбијало као од зида. Сва објашњења и сва решења која су била актуелна тада, пре 15 година, за њих су остала и данас. Неизмењена, и у длаку иста, вечно актуелна, као – Боже ме прости – Свето писмо. "Српски национализам", "кварење добрих међунационалних односа", "агресија према мирним суседима", "хегемонистички планови Београда", "српски фашизам и нацизам"... За њих је, на један перверзан, готово вампирски начин, још жива СФРЈ. Само што се она више тако не зове. Она је сада некаква имагинарна, утопијска земља "западног Балкана", "претходница Европске уније"... Они су заправо родољуби те земље, то је њихова права отаџбина. Они су њени држављани, не ове конкретне, реалне и стварношћу притиснуте Србијице...

Они заиста више ништа не разумеју. Они заиста понављају само старе, овештале фразе. И једина разлика је у томе што уместо мантре: "Само да оде Милошевић", сада стоји мантра: "Само да оде Коштуница". Али, у тој лењости мисли, у тој задриглости мозга корумпираног грантовима, супортима, стипендијама и фијима, већ је спреман и трећи наставак. После Милошевића и Коштунице на реду је нови универзални кривац – Борис Тадић. И нимало не сумњам. Ту је и четврти, и пети наставак. Онај који објашњава да ће се све решити, само ако се вратимо у 1992. годину.

Али, стварност је неумољива. Република Српска је стварност. Демократска Србија је стварност. Ово је 2007. година. Ово није 1992. А Чеда Јовановић није Броз. Да ли је то јасно? Да ли је то довољно јасно? И шта још треба да се догоди да бисте ви то разумели?

политички аналитичар
Коментари102
83608
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља