Дијалог за социјални пакт

У расправу о теми „Како спречити отказе” пошло се од већ познатих чињеница да је реч о финансијској и економској кризи која је дубока, а време њеног трајања неизвесно, да ће се с њеним последицама суочавати предузећа, радници и породице, као и да држава треба да предузме релевантне мере хитно, али не и брзоплето. Својим мерама држава треба да спасава угрожена предузећа, а тиме ће у великој мери сачувати и радна места.

Према најновијим проценама ОЕЦД-а од почетка 2009. до краја 2010. године у земљама чланицама ове организације (30) број радних места ће се смањити за осам до десет милиона, а у свету у целини од 20 милиона до 25 милиона. Ретко ко и помиње прилив контингента младих на тржиште рада, као и то да је смањење броја новоотворених радних места за њих катастрофално.

Србија, као рецимо и Бугарска и Румунија, има хронично висок дефицит текућег биланса плаћања и више ће него неке друге земље бити погођена тешкоћама у извозу, али и очекиваним смањењем прилива девизних дознака радника миграната и исељеника. Уз то, многим мигрантима прети губитак запослења и повратак у земљу, што ће додатно повећати притисак на тржиште рада.

Влада треба да настави већ покренуте економске активности у овој сфери, али на реалним основама, чиме једино и може да сачува запосленост. О досадашњим мерама радници су мало информисани, тако да постоје велики неспоразуми између социјалних партнера. Слаба информисаност сугерише закључак да терет кризе неће бити равномерно распоређен, да су државна предузећа у привилегованом положају, да имају у просеку веће плате и слично. Стога је неопходан социјални дијалог који ће водити социјалном пакту.

Поред мера штедње на сваком месту у држави, потребни су интервентни пакети који укључују комбинацију монетарне и фискалне политике на свим нивоима, који ће стимулисати инвестиције. Без инвестиција нема отварања нових радних места. Смањење пореза и доприноса на зараде,такође, стимулисало би послодавце да инвестирају у радно интензивне секторе и да легализују непријављене раднике. У супротном, сиви сектор ће се под кризом повећати.

Имајући у виду краткорочне и средњорочне мере које друге земље предузимају ради ублажавања последица финансијске кризе и ради спречавања масовног отпуштања радника, поменућу овде низ активности које би требало и ми да предузмемо без претензије да буду све обухваћене и елабориране. Одговор на кризу намеће потребу координације владиних активности и социјални дијалог на свим нивоима.

1. Потребно је проценити вероватне ефекте кризе на запосленост и социјалну ситуацију, као и утицај предложених интервентних мера. Макроекономску политику треба усмерити на повећање запослености и социјалну заштиту укључујући и заштиту банкарског система.

2. Примена активне и пасивне политике тржишта рада, укључујући и мере заштите у случају незапослености, накнаде незапосленима и продужење времена исплате накнада. Кад је реч о мерама активне политике тржишта рада не ради се само о отварању нових радних места већ и о јачању домаће тражње и подршци економији у целини.

3. Обезбеђење средстава за подршку предузећима, укључујући мала и средња предузећа, преко кредитних линија, смањењем дажбина, преквалификацијом и субвенционисаним запошљавањем, јавним инвестицијама у инфраструктуру, кредитима за незапослене.

4. Увођење циљних програма за подршку најугроженијим групама – онима који раде у сивој економији и пољопривреди, женама, младим итд. Ту се убраја осигурање и побољшање приступа бенефицијама социјалног осигурања и помоћи. Друге мере обухватају програме радно-интензивних јавних радова, програме запошљавања и подршке руралној запослености, као и интервенције на нивоу локалне заједнице.

5. Пуно поштовање конвенција Међународне организације рада, укључујући унапређење права на организовање и колективно преговарање.

6. Обезбеђење обуке за социјалне партнере ради подизања капацитета за примену социјалног дијалога који се у току кризе намеће као посебна потреба.

7. Јачање секторског социјалног дијалога на националном, регионалним и локалним нивоима. Праћење утицаја кризе на поједине делатности и предузимање одговарајућих мера.

8. Преговарање са земљама дестинације миграната о њиховој заштити и спречавању принудних повратака, укључујући саветодавне услуге у оквиру политике тржишта рада и политике повратака, као и формирање базе података о поменутим трендовима.

9. Мере које се односе на финансирање фондова социјалне сигурности и примена система солидарности.

Професор универзитета