Помиловање турског песника после пола века

Специјално за „Политику”
Истанбул – Требало је да прође више од 50 година па да власти у Турској смогну снаге и да повуку толико жељени потез, да врате држављанство свом највећем песнику Назиму Хикмету. Правда је стигла али са великим закашњењем. И на тврдим анадолијским просторима се каже: Боље икад него никад.

„Хвала Алаху”, може се чути у првим реаговањима која ових дана стижу са многих страна, из земље и иностранства. Многе интелектуалце у Турској Хикметова чемерна судбина је оптерећивала као мора, годинама им није дала мира. У томе је у последње време предњачио Орхан Памук који се и сам једног тренутка нашао на удару правосудних власти због јавно изговорених речи. У Хикметову одбрану су својевремено дигли глас Пабло Пикасо, Жан Пол Сартр, као и многи светски интелектуалци. Али, све је било узалуд.

„Кривично дело које је присилило ондашњу владу да му (Назиму Хикмету) одузме држављанство више се не сматра криминалом”, објаснио је потпредседник владе Џемил Чичек разлоге због којих је скинута анатема са имена у Турској најпознатијег песника.

У очевидном одушевљењу, један турски колега је овим поводом написао: „Гледам га (Хикмета) како се усправља из гроба и подсећа нас на аманет из свог тестамента: `Хоћу да ме сахраните испод великог храста у гробљу у Анадолији`”. Та жеља ће му се сада највероватније испунити, истина са закашњењем од 46 година. На потезу је његов син Мехмет, који је такође много пропатио. Назим Хикмет се, бежећи од прогона, заувек скрасио у Москви давне 1963. године.

Чудне су људске судбине, поготово када су трагичне. Хикметово страдање почело је тридесетих година прошлог века. Он је био марксиста, непоправљиви левичар. Тога није могао да се ослободи ни у својим стиховима. У време подизања „гвоздене завесе” то је био злочин, смртни грех. Свеједно што је био највећи песник који је писао на турском језику. Његове књиге „Заборављени човек”, „Људски пејзажи” и „Еп о ослободилачком рату” су преведене на 50 језика, чиме се још не може похвалити ни једини турски Нобеловац Памук који додуше још није исписао свој последњи ред.

Тадашње турске власти, па и оне које су се смењивале касније, то му никако нису могле да опросте, поготово што су левичари, пре свих млади, годинама подизали уличне барикаде против режима хранећи се његовим стиховима. Они задриглији душебрижници власти и данас ће рећи да је Назим Хикмет крив за крваве уличне сукобе између левичара и десничара, можда и бар за два од четири војна удара који су у Турској изведени у последње четири деценије!

Животопис великог песника је невиђена драма у режији моћника. Због левичарских стихова који су запаљивали масе, више од 20 година је чамио по казаматима само зато што је на суђењу признао: „Јесте, ја сам комунистички песник”. Када је схватио да за њега више нема места под анадолијским сунцем успео је да побегне из земље 1957. године. Потуцао се од немила до недрага по социјалистичким земљама источне Европе, да би, као пољски и руски држављанин, 1963. године скончао у Москви.

Турске власти то нису могле да му опросте. Његове књиге су се нашле на ломачи, стихови забрањени. И не само то: као издајнику 1951. године му је одузето турско држављанство. То га је урнисало. Велики Турчин, што је он, кажу, уистину и био, то није могао да преболи. Убрзо је сагорео као луч.

Турска се мења, истина споро, поготово откако је постала кандидат за улазак у Европску унију. То потврђује и овај случај, иако он, можда, има и политичку позадину.

„Срамота је што се оволико чекало. Амнестију треба прихватити иако многи мисле да је то срачунат политички потез владе уочи локалних избора”, каже познати новинар Рефик Ердуран.

„Турска је коначно показала жељу да заборавља грешке историје. То, и поред оволиког закашњења, треба поздравити”, сматра академик Мурат Белге.

„Ова одлука (рехабилитација песника Хикмета) представља симболичан потез државе која је сада показала спремност да се суочи са критикама, истина још увек ограниченим. То потврђује да почињу да се прихватају разлике у ставовима, језику и етничком пореклу, што је неопходно да би једна земља постала члан Европске уније”, каже политички аналитичар Анкарског универзитета Догу Ергил.