Мирно снивају у туђим домовима

Јагодина – Изразито бледа, чупава девојчица у мокрим панталоницама спавала је на путној торби јако немирним сном. Када ју је мој улазак у просторију Центра за социјални рад у Јагодини пробудио, почела је да плаче. Пружила сам јој чоколаду. Кренула је ка мени несигурним кораком и бацила ми се у загрљај – присећа се за „Политику“ хранитељица Гордана Панић првог сусрета са Мартом (2), коју чува од јула прошле године.

– Када ми ју је мајка предала као ствар, јер нити ју је пољубила, нити, пак, помиловала, једва сам чекала да тој непознатој девојчици поклоним сву љубав и пажњу – додаје Гордана из села Рибара.

Након неколико дана ова хумана жена почела је да се стара и о Мартином рођеном брату Виктору Лазаревићу (6).

– Овде је много лепо. Имам разне играчке. И пуно гардеробе. Могу лепо да једем и да се окупам. Деда ме је купао у шупи. Гордана ми је мајка, јер ме много воли, а њен муж Тиле ми је чика. А родила ме је Драгана – каже Виктор.

Приче четворо напуштене деце, смештене у кући Љиљане Јовановић у насељу „Лештар“ надомак Јагодине, такође су обремењене тугом и срећом што су пронашла дуго тражену љубав.

– Овде имам све што сам желео да ми пруже прави родитељи. Мајка ме је оставила још у болници. Сада је у Француској. До осме године чували су ме рођаци у Вукмановцу код Рековца, онда сам био код тетке у Рибару, па опет у Вукмановцу. Онда сам шест година био код једне породице на „Колонији“ – наводи Срећко Пауновић (15).

Дијана (12) и њен брат Данијел Радисављевић (14) срећни су зато што више нису у Дому за децу без родитеља у Алексинцу, а Данијел Мирковић (16) из ромског села Стрижила зато што више не мора да слуша како се његова мајка непрестано свађа са очухом.

– Код тета Љиље ми је много лепо. Иако имам три сестре и два брата, који су у Дечјем селу у Краљеву, моја браћа су сада Данијел и Срећко, а сестра Дијана. Тек сада имам породицу – каже Данијел.

И В. Х. (14), која је код хранитељице Виолете Симоновић од септембра 2007. године, каже да у неким тренуцима има утисак да се Виолета према њој понаша као према свом детету.

– Са Виолетом могу да причам о животним стварима о којима нисам могла са баком која ме је чувала. Идем на летовање, зимовање, екскурзију. Могу лепо да се обучем. Заинтересованија сам и за школу – искрена је она.

Највећа жеља њене хранитељице је да пронађе њеног оца. Јер Виолета је свесна да ова девојка сан о правој срећи не може да одсања у туђем дому.

-----------------------------------------------------------

Све више хранитељица

Према речима директорке Центра за социјални рад у Јагодини Бисерке Јаковљевић, хранитељство је у Јагодини заступљено од 1998. године, али је интересовање повећано од 2004. године када је Министарство за рад и социјалну политику организовало акцију образовања на нивоу Републике.

– Од шездесеторо деце без родитељског старања педесеторо их је у хранитељским породицама. Центар је у неколико наврата организовао четворомесечно образовање, а хранитељице су најчешће жене које већ имају сопствену децу. Деца код њих могу да остану до пунолетства, а ако студирају, онда до краја школовања – наводи директорка.