Мала чуда враћају веру

Чини се да је Аница Вучетић, 66. добитница Политикине награде за ликовну уметност – за амбијенталну инсталацију „Рез” представљену у Уметничкој галерији „Надежда Петровић” у Чачку, један од оних лауреата који су показали најискренију радост због освојеног признања. „Добила си Политикину награду, сад си мирна. То ти је као Тарнерова у Британији”, добацио јој је један колега на коктелу који је ових дана приредила за пријатеље у галерији „Ремонт”.

Аница Вучетић је дипломирала и магистрирала сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду и свих ових година, од када је почела да се бави видео-артом, истрајно је следила сопствени пут и избор иако се небројено пута запитала „чему све ово води”. За реализацију својих радова користи подводне камере, бави се истраживањем ириса ока, везама унутрашњег и спољашњег света, сновима...

Изложбу чине укупно три амбијенталне поставке...

Рез је кратка црта која се повлачи, подвлачи, урезује. Рез дели, прекида, означава. Рез на врату се тиче живота и смрти. На снимку се, повлачењем руке преко врата, рез појављује и поново нестаје.

„Купатило” приказује прање делова тела на којима се виде стари, зарасли ожиљци. Рад „Сањам” представља снимак тела зароњеног у воду у положају карактеристичном за починак. Снови су неодвојиви део нашег психичког живота, једна од могућности да комуницирамо са несвесним. У раду „Сањам” посматрач само наслућује могући садржај снова сневача, и енергију која се акумулира и трансформише да би се буђењем испољила на нови, измењени начин. У раду „Немир”, у две сучељене пројекције, у утрнулој светлости сумрака појављује се коњ у трку (slow motion). У „Залогу” уметник чини немогуће могућим, корача по површини воде. Снимак се пројектује на вертикално постављеном транспарентном платну и одражава на плочи стакла постављеној водоравно, испод платна.

У својим радовима бавите се идентитетом, изражавате се помоћу сопственог тела. Колико су технички захтевни овакви захвати?

Тело је само средство да нешто изразим. Лично искуство је у основи мога рада и зато све морам да одиграм сама. Било би лакше да стојим иза камере и контролишем снимање, а да акцију уместо мене одради неко други. Али, то бих онда схватала као театар, а потребно је да се оно лично на неки начин истински одигра и да главни актер истраживања, а то сам ја, преузме одговорност у потпуности.

Тако, неке радове снима неко други (нпр. у базену, под водом), а ја сам главни „глумац”. А, када је то могуће, успевам чак да све урадим сама, што је прилично компликовано. Рад „Сањам” сам снимала без ичије помоћи и то је било скоро комично. У простору купатила хтела сам да снимим себе под водом, у кади, у положају у коме бих била када спавам. Величина купатила, постављање импровизоване скеле за камеру над кадом, покушај да осигурам камеру од пада у воду, моје маневрисање и завлачење у тај скучени простор, контролисање камере у мраку (nigt shot), роњење... Могло се десити да ме сутрадан пронађу насмејану, са камером у води поред себе...

Како се постиже оно немогуће у Вашим радовима, ход по површини воде, на пример?

Волела бих да заиста могу да постигнем то „немогуће”. За немогућим, магичним, чудесним трагам. И то ће бити трагање до краја. Мада, има ситуација када ме у свакодневици неке ситне „маџикораме” окрзну, нека мала чуда се дешавају, некад их не региструјем одмах или их препознам а онда их брзо заборавим. Та мала чуда враћају веру.

С обзиром на то да су Ваши радови дубоко интроспективни, како постижете комуникацију са посматрачем?

(/slika2)Не могу да пројектујем и контролишем утицај мога рада на публику унапред. Ако бих могла да га планирам у току рада, то би већ био вид манипулације, предумишљај. О томе док радим не размишљам, али ми касније реакција публике, наравно, постаје веома битна. Када се ради са сликама које су негде поринуте у свима нама, онда је за очекивати да ће публика те слике препознавати и реаговати на њих, свако на свој начин, у односу на сопствено индивидуално несвесно.

Изложба „Рез” и подразумева вишеструку симболику. Шта је за Вас био значајан рез у уметничкој каријери или животу?

Резова у мом животу има много, мањих и већих, добрих и лоших. То су различита искуства која остављају траг и формирају нас, одлуке које доносимо и које бесповратно мењају ток нашег живота, понекад неки ситни, дневни догађаји који нас померају. Један од важних резова је био период када је у мени коначно сазрела одлука да се бавим уметношћу. То је било у време моје магистарске изложбе. Знала сам какав ме пут чека, да неће бити лако и да од тог посла нећу моћи да обезбедим себи удобан живот. Не знам шта ми би – увек сам мислила да нисам у стању да подносим неизвесност и ризик, да немам стрпљења и снаге. Живот нас често оповргава. Сада знам да је избор био прави.

Како је, после завршетка студија сликарства, дошло до одлуке да се бавите видео-артом?

Видео сам почела да користим 1999. Све је кренуло од сна о великом таласу и амбијенту за чију реализацију ми је био неопходан видео-снимак таласа. Тај рад се звао „Снови о великом таласу” и изведен је у Ludwig форуму у Ахену (Немачка). Користила сам и текстове снова, као и компјутерски приказ ЕЕГ-а снимљен у току једне ноћи спавања. Допао ми се рад са видеом и потпуно сам се томе препустила.

Како се Ваша генерација снашла у смислу могућности да живи од уметности и какав је Ваш случај као слободне уметнице?

Слободни уметници код нас живе тешко. Морамо да се боримо на два фронта – на пољу егзистенције и на пољу стваралаштва. То не би био велики проблем да код нас постоји тржиште уметности, сналазили бисмо се некако. Не можете много створити ако сте гладни, а знам да многе колеге живе на ивици и о томе као да се стидимо да отворено и јавно говоримо. То је наличје живота уметника. Афирмацијом тржишног пословања без тржишта, самостални уметници постају категорија на коју се примењују мере које важе за неквалификоване раднике и подразумевају само вид нужне социјалне помоћи (доприноси у висини од 35 одсто од просечне зараде у Србији). Видећемо у којој мери ће нови Закон о култури испунити наша очекивања и наше примедбе. Закон о култури би требало да буде по мери оних који културу стварају.

-----------------------------------------------------------

Уручење награде сутра

Награда Аници Вучетић биће уручена сутра у 18 часова у Скупштини града на свечаности поводом Дана Политике.