Уторак, 09.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Мала чуда враћају веру

Мала чуда враћају веру
Аница Вучетић (Фото Л. Адровић)

Чини се да је Аница Вучетић, 66. добитница Политикине награде за ликовну уметност – за амбијенталну инсталацију „Рез” представљену у Уметничкој галерији „Надежда Петровић” у Чачку, један од оних лауреата који су показали најискренију радост због освојеног признања. „Добила си Политикину награду, сад си мирна. То ти је као Тарнерова у Британији”, добацио јој је један колега на коктелу који је ових дана приредила за пријатеље у галерији „Ремонт”.

Аница Вучетић је дипломирала и магистрирала сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду и свих ових година, од када је почела да се бави видео-артом, истрајно је следила сопствени пут и избор иако се небројено пута запитала „чему све ово води”. За реализацију својих радова користи подводне камере, бави се истраживањем ириса ока, везама унутрашњег и спољашњег света, сновима...

Изложбу чине укупно три амбијенталне поставке...

Рез је кратка црта која се повлачи, подвлачи, урезује. Рез дели, прекида, означава. Рез на врату се тиче живота и смрти. На снимку се, повлачењем руке преко врата, рез појављује и поново нестаје.

„Купатило” приказује прање делова тела на којима се виде стари, зарасли ожиљци. Рад „Сањам” представља снимак тела зароњеног у воду у положају карактеристичном за починак. Снови су неодвојиви део нашег психичког живота, једна од могућности да комуницирамо са несвесним. У раду „Сањам” посматрач само наслућује могући садржај снова сневача, и енергију која се акумулира и трансформише да би се буђењем испољила на нови, измењени начин. У раду „Немир”, у две сучељене пројекције, у утрнулој светлости сумрака појављује се коњ у трку (slow motion). У „Залогу” уметник чини немогуће могућим, корача по површини воде. Снимак се пројектује на вертикално постављеном транспарентном платну и одражава на плочи стакла постављеној водоравно, испод платна.

У својим радовима бавите се идентитетом, изражавате се помоћу сопственог тела. Колико су технички захтевни овакви захвати?

Тело је само средство да нешто изразим. Лично искуство је у основи мога рада и зато све морам да одиграм сама. Било би лакше да стојим иза камере и контролишем снимање, а да акцију уместо мене одради неко други. Али, то бих онда схватала као театар, а потребно је да се оно лично на неки начин истински одигра и да главни актер истраживања, а то сам ја, преузме одговорност у потпуности.

Тако, неке радове снима неко други (нпр. у базену, под водом), а ја сам главни „глумац”. А, када је то могуће, успевам чак да све урадим сама, што је прилично компликовано. Рад „Сањам” сам снимала без ичије помоћи и то је било скоро комично. У простору купатила хтела сам да снимим себе под водом, у кади, у положају у коме бих била када спавам. Величина купатила, постављање импровизоване скеле за камеру над кадом, покушај да осигурам камеру од пада у воду, моје маневрисање и завлачење у тај скучени простор, контролисање камере у мраку (nigt shot), роњење... Могло се десити да ме сутрадан пронађу насмејану, са камером у води поред себе...

Како се постиже оно немогуће у Вашим радовима, ход по површини воде, на пример?

Волела бих да заиста могу да постигнем то „немогуће”. За немогућим, магичним, чудесним трагам. И то ће бити трагање до краја. Мада, има ситуација када ме у свакодневици неке ситне „маџикораме” окрзну, нека мала чуда се дешавају, некад их не региструјем одмах или их препознам а онда их брзо заборавим. Та мала чуда враћају веру.

С обзиром на то да су Ваши радови дубоко интроспективни, како постижете комуникацију са посматрачем?

(/slika2)Не могу да пројектујем и контролишем утицај мога рада на публику унапред. Ако бих могла да га планирам у току рада, то би већ био вид манипулације, предумишљај. О томе док радим не размишљам, али ми касније реакција публике, наравно, постаје веома битна. Када се ради са сликама које су негде поринуте у свима нама, онда је за очекивати да ће публика те слике препознавати и реаговати на њих, свако на свој начин, у односу на сопствено индивидуално несвесно.

Изложба „Рез” и подразумева вишеструку симболику. Шта је за Вас био значајан рез у уметничкој каријери или животу?

Резова у мом животу има много, мањих и већих, добрих и лоших. То су различита искуства која остављају траг и формирају нас, одлуке које доносимо и које бесповратно мењају ток нашег живота, понекад неки ситни, дневни догађаји који нас померају. Један од важних резова је био период када је у мени коначно сазрела одлука да се бавим уметношћу. То је било у време моје магистарске изложбе. Знала сам какав ме пут чека, да неће бити лако и да од тог посла нећу моћи да обезбедим себи удобан живот. Не знам шта ми би – увек сам мислила да нисам у стању да подносим неизвесност и ризик, да немам стрпљења и снаге. Живот нас често оповргава. Сада знам да је избор био прави.

Како је, после завршетка студија сликарства, дошло до одлуке да се бавите видео-артом?

Видео сам почела да користим 1999. Све је кренуло од сна о великом таласу и амбијенту за чију реализацију ми је био неопходан видео-снимак таласа. Тај рад се звао „Снови о великом таласу” и изведен је у Ludwig форуму у Ахену (Немачка). Користила сам и текстове снова, као и компјутерски приказ ЕЕГ-а снимљен у току једне ноћи спавања. Допао ми се рад са видеом и потпуно сам се томе препустила.

Како се Ваша генерација снашла у смислу могућности да живи од уметности и какав је Ваш случај као слободне уметнице?

Слободни уметници код нас живе тешко. Морамо да се боримо на два фронта – на пољу егзистенције и на пољу стваралаштва. То не би био велики проблем да код нас постоји тржиште уметности, сналазили бисмо се некако. Не можете много створити ако сте гладни, а знам да многе колеге живе на ивици и о томе као да се стидимо да отворено и јавно говоримо. То је наличје живота уметника. Афирмацијом тржишног пословања без тржишта, самостални уметници постају категорија на коју се примењују мере које важе за неквалификоване раднике и подразумевају само вид нужне социјалне помоћи (доприноси у висини од 35 одсто од просечне зараде у Србији). Видећемо у којој мери ће нови Закон о култури испунити наша очекивања и наше примедбе. Закон о култури би требало да буде по мери оних који културу стварају.

-----------------------------------------------------------

Уручење награде сутра

Награда Аници Вучетић биће уручена сутра у 18 часова у Скупштини града на свечаности поводом Дана Политике.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.