Поносан сам на подршку чувању идентитета мањина

Као министар за људска и мањинска права и друштвени дијалог, свој рад оцењујем пре свега кроз резултате које смо постигли као тим. Трудим се да сваки дан оправдам поверење које ми је указано и да доследно радим на унапређењу положаја свих грађана, посебно припадника мањинских заједница, као и на јачању механизама заштите људских права. Поносан сам на то што смо у протеклом периоду интензивирали сарадњу са националним саветима националних мањина и подржали њихове програме очувања културног, језичког и верског идентитета, каже у интервјуу за „Политику” министар Демо Бериша.

– Посебно бих истакао и организацију друштвених дијалога у управним окрузима у Републици Србији, којих је од априла ове године било девет, а на којима је узело учешће преко 400 учесника, 105 представника удружења из 10 градова и 41 општине на тему афирмације друштвених дијалога у локалној заједници. То је била прилика да се на самом терену, уз присуство представника државних органа и свих заинтересованих удружења и медија, разговара о свакодневним проблемима грађана и начинима за њихово превазилажење – истиче Бериша.

На шта сте усмерили пажњу?

Посебну пажњу смо усмерили ка заштити права рањивих и маргинализованих група, али и информисању шире заједнице о њиховом положају и потребама. Постављањем ових тема у центар друштвеног дијалога желимо да допринесемо стварању инклузивнијег друштва и побољшању квалитета живота рањивих, али и свих чланова заједнице. Приметио сам да су, кроз дијалоге које смо организовали у јединицама локалне самоуправе, грађани исказали велику заинтересованост да се укључе у процесе доношења одлука и креирања политика које су у складу са њиховим потребама, што и сам сматрам нашим примарним циљем, као министарства. Свакодневно настојимо да радимо на јачању институционалних механизама за спречавање дискриминације и промовисање једнаких могућности, јер сам свестан да је посао у области људских права непрекидан процес и да увек постоји простора за напредак. Зато ћу и у наредном периоду наставити да радим посвећено, транспарентно и уз континуирани дијалог са свим релевантним актерима јер само заједно можемо изградити друштво које поштује достојанство сваког појединца.

Чиме сте задовољни, а шта је конкретно могло боље да се уради?

Иако смо у многим областима остварили незанемарљиви напредак, сматрам да увек можемо и морамо да радимо више, јер је наш фокус деловања човек. Сматрам да би у наредном периоду требало још снажније радити на додатном јачању локалних механизама заштите људских права. Тиме желимо да остваримо да стандарди и праксе заштите права буду подједнако доступни у свим деловима Србије, без обзира на величину општине или ресурсе којима располажу. Затим, од изузетне нам је важности да се мањинске заједнице дубље укључе у процесе доношења политика. Ми наравно већ редовно комуницирамо са националним саветима, међутим, верујем да увек можемо учинити више да глас грађана буде директније унет у институционалне процесе. Уз то, посебну пажњу треба додатно посветити превентивним програмима, едукацијама и кампањама које ће допринети бољем разумевању различитости и подизању свести о последицама дискриминације. Морамо подићи свест у друштву да дијалог није само институционални процес већ и да је он друштвена вредност. Трудићемо се да још снажније подстичемо разговор између различитих група, цивилног сектора и државних органа. Наш циљ је да грађани боље разумеју шта радимо, које мере спроводимо и на који начин могу да саучествују у нашем раду. Императив је да јавност буде партнер у сваком кораку за унапређивање остваривања људских права.

Какав је положај ромске заједнице у Србији, у овој области основано је координационо тело?

Положај ромске заједнице у Србији сматрам једним од најважнијих изазова у области људских и мањинских права. И поред тога што смо у протеклим годинама спровели значајан број мера – од побољшања приступа образовању, здравству и запошљавању до јачања стамбене подршке и укључивања ромских координатора у локалне заједнице – морам да нагласим да је та заједница и даље суочена са бројним препрекама. На иницијативу нашег министарства, влада је у 2025. основала Координационо тело за унапређење положаја Рома, које на националном нивоу прати све процесе у вези са социјалним укључивањем Рома и Ромкиња, ради координације рада органа државне управе, јединица локалне самоуправе, јавних предузећа и других учесника у овој области. Такође, потписан је и споразум са Фондом за образовање Рома, који младима омогућава праксу у нашем министарству. Бавили смо се и статусом здравствених медијаторки у сарадњи са одређеним локалним самоуправама. Представили смо нови, бесплатни програм чији је циљ запошљавање припадника ромске националне мањине са територије Београда који подразумева преквалификацију за „Д” категорију и омогућава запослење у Градском саобраћајном предузећу „Београд”, а биће реализован у сарадњи ресорног министарства са овим предузећем и градом Београдом. Можемо рећи да је напредак на пољу унапређења положаја ромске националне мањине видљив, али не и довољан.

Шта су највећи проблеми?

Роми и даље живе у тежим социо-економским условима од већине становништва и чешће се сусрећу са дискриминацијом и предрасудама. То је реалност коју као министарство не можемо игнорисати, већ само подстицати и борити се за системска решења. Међуресорна сарадња је по овом питању од непроцењивог значаја, јер сматрам да се до унапређења може стићи само кроз деловање на више нивоа. Кроз решавање питања образовања, које је темељ сваке трајне промене, проширивање програма запошљавања (кроз обуке, јавне радове и подршку женском предузетништву у ромској заједници), унапређење услова становања и обезбеђивање достојанствених услова за живот, успећемо да постигнемо праву дубинску промену. Као министар, дубоко верујем да ниједна мера није успешна ако не допринесе томе да се сваки припадник ромске заједнице осећа поштовано, заштићено и укључено.

Све је више дигиталног насиља у Србији, посебно над женама и девојчицама. Како то предупредити?

Сматрам да је дигитално насиље над женама и девојчицама један од најозбиљнијих и динамично растућих изазова нашег времена. Брза дигитализација донела је велики број могућности, али је истовремено отворила простор за нове облике злоупотреба, узнемиравања и насиља који остављају дубоке психолошке и социјалне последице. Ниједан облик дигиталног насиља не сме бити релативизован. Женама и девојчицама морамо обезбедити окружење у којем ће се осећати сигурно и заштићено, како у физичком, тако и у дигиталном простору. Иако смо у претходном периоду предузели значајне кораке – од унапређења законског оквира, преко сарадње са МУП-ом и тужилаштвима до едукационих кампања у школама – морам да нагласим да ова област и даље захтева наш пун ангажман и континуирану пажњу. Морамо још више јачати капацитете за пријављивање и брзу реакцију, као и да наставимо са едукацијом у школама и у локалним заједницама. У току новембра смо се интензивно бавили овом темом и кроз одређене панеле и конференције анализирали и уочавали шта и како бисмо могли да урадимо када је реч о превенцији насиља.

Шта је закључак?

При свим спроведеним дијалозима сложили смо се да само заједно – кроз сарадњу државних институција, школа, медија, платформи и цивилног сектора – можемо да добијемо жељени ефекат, да делујемо благотворно и ефикасно. Мој циљ, као министра, јесте да унапредим јачање институционалне заштите и превенције, јер је безбедност жена и девојчица основно људско право и предуслов напретка читавог друштва.

Какав је положај Албанаца у Србији?

Положај албанске заједнице у Србији је тема којој приступамо са посебном пажњом, одговорношћу и осећајем државне обавезе према свим нашим грађанима. Албанска заједница је важан део мултиетничког ткива Србије, те сматрам да је дијалог са овом заједницом од изузетне важности и да он треба и мора да се оствари. Свестан сам да се албанска заједница, посебно у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, суочава са изазовима које ћемо моћи да решавамо тек онда када дијалог буде успостављен. Дубоко верујем да су дијалог, транспарентност и партнерски однос кључни за даље унапређење положаја албанске заједнице. Наш циљ је јасан – да сви грађани, укључујући и припаднике албанске заједнице, живе у окружењу у којем се осећају равноправно, поштовано и сигурно и у којем могу да остваре своје потенцијале.

Очекујете ли да ће се променити услови живота Срба на Косову и Метохији, који су све више мета напада екстремиста?

Због све учесталијих извештаја о нападима и притисцима на Србе на Косову и Метохији положај нашег народа у покрајини остаје тежак, а физички напади, застрашивање и ограничено кретање представљају озбиљно кршење основних људских права и слобода, због чега сам као министар и као човек дубоко забринут. Сматрам да је за смиривање тензија и постизање унапређења положаја Срба на КиМ неопходно доследније и ефикасније реаговање међународне мисије и институција. Присуство међународних мисија мора да значи конкретну и правовремену заштиту цивила, а не само формално постојање механизама. Некажњивост поступака албанских терориста охрабрује понављање насиља. Јаснији и видљивији кораци у заштити српског становништва осигурали би да нико не буде мета само зато што припада српској заједници. Истовремено, свестан сам да се промена не може десити преко ноћи. Али очекујем и тражим да међународна заједница преузме већу одговорност, а да све институције на терену делују професионално, непристрасно и у складу са мандатом који су добиле – да штите људска права свих, без изузетка. Као министар, наставићу да у свим разговорима, и домаћим и међународним, инсистирам да са безбедношћу Срба на Косову и Метохији не сме бити компромиса и не сме зависити од политичких прилика. То је питање основних људских права, достојанства и живота.

Када ће доћи до договора два народа – Срба и Албанаца?
Договор се може постићи једино и искључиво дијалогом који захтева политичку храброст, спремност на компромис и разумевање да ниједна страна не може све добити, нити изгубити.

Војна служба ме је научила да дисциплина и процедура постоје с разлогом

Да ли можете да упоредите данашње и време када сте били у активној војној служби у Војсци Југославије?

Војна служба ме је научила да дисциплина и процедура постоје с разлогом – да би систем функционисао, да би сви знали своје обавезе и да би се одлуке доносиле одговорно. Из тог периода носим и важне лекције о тимском раду и лојалности, али и о томе колико је важно да човек буде смирен под притиском. У министарском послу притисак је другачији, али не нужно мањи. Уместо војних задатака, данас су то људске судбине, права, проблеми рањивих група, међународне обавезе и политички дијалог. Али много тога што сам научио у војсци помаже ми да радим фокусирано, систематично и са јасном свешћу о томе да одлуке које доносим утичу на животе многих људи.

Како изгледа дан једног министра?

Дан ми почиње рано, већ око седам сати, уз преглед извештаја и најважнијих питања која нас очекују тог дана. Затим следе састанци са помоћницима и другим представницима сектора у министарству. Осим догађаја којима присуствујем као ресорни министар, у зависности од планираних активности, сваке недеље заједно са својим сарадницима посећујем градове и општине током којих имамо низ састанака са представницима локалних самоуправа, грађанима и организацијама јер нам је циљ да проблеме решавамо у директној комуникацији на терену. Увече се поново враћам документима и припремама за наредни дан јер је ово посао који вас прати и после радног времена. Мало је одмора, али динамика је таква да вас стално држи ангажованим.

Да ли имате времена за породицу?

Времена за породицу никада није довољно, али се трудим да га нађем јер је породица најважнији ослонац у овом послу и без њихове подршке не бих могао да издржим темпо. Трудим се да време проведено са њима буде садржајно и квалитетно. Празнике сам дочекао у кругу породице без великих путовања и помпе – само време за опуштање, разговор и планирање следеће године. То ми је најдрагоценије.

Када сте прихватили да будете министар, да ли сте очекивали да ћете имати оволико посла?

Очекивао сам да ће посао бити захтеван, али искрено – интензитет ме је у првим месецима изненадио. Одговорност за осигуравање поштовања права сваког појединца у земљи је огромна. То значи сталну комуникацију са институцијама, међународним телима, локалним самоуправама. Али то је посао у којем, упркос тежини, видите смисао јер када решите конкретан случај, када једна породица добије заштиту или када једна дискриминисана особа добије правду, знате да је вредно сваког труда. Овај посао вас суочи са различитим судбинама и натера вас да сагледате друштво из потпуно нове перспективе. Познат сам као неко ко је веома непосредан у контакту са народом. Са комшијама и даље имам коректан и пријатељски однос, не дозвољавам да ме функција промени, већ се трудим да останем приступачан и исти човек као раније.