Тврда америчка моћ и међународно право

Ретко се дешава да се догађај године деси на њеном почетку, али то ће изгледа бити случај у 2026. јер је хапшење Николаса Мадура од стране америчке војске један од, ако не и најсмелији војни подухват овог века. Парадоксално је како је заробљавање Мадура невероватно изненађење док нас скорија историја Венецуеле не доводи до питања зашто је Мадуро заустављен. Социјалистички режим у Венецуели је од доласка на власт започео уклањање свог америчког присуства у земљи, а управо су САД жељена дестинација милиона венецуеланских миграната који су у све већем броју напуштали матицу због бруталне репресије и економске катастрофе.

Венецуеланска нафта је у првом плану и многи се те теме дотичу са великом дозом цинизма, очигледно немајући у виду чињеницу да је управо америчко присуство било кључни фактор за успех у том сектору. Пракса је то савршено доказала, јер је Чавезов и Мадуров режим у претходних 20 година успео да уништи економију државе са највећим нафтним резервама на свету. Неки душебрижници воле да се позову на америчке санкције као главни разлог економске кризе у Венецуели. Међутим, те санкције нису пале са неба и уведене су више од десет година након што је започето нелегално избацивање америчких компанија из државе. Како другачије би једна велика сила могла и смела да реагује на такве поступке?

Према некима, Трамп жели венецуеланску нафту да би смањио зависност од увоза са Блиског истока и кроз повећање понуде подстакао пад цена. Нафта је дефинитивно велики део Трампове рачунице у односу са Венецуелом, али ситуација је далеко до црно-беле јер су потребна огромна америчка улагања да би се дошло до иоле значајног повећања капацитета, док је скоро па немогуће да до тога дође до краја Трамповог мандата.

Често се игнорише и чињеница да Мадуро годинама нема никакав политички легитимитет већ влада уз помоћ страних актера, банди батинаша и дубоко корумпираног безбедносног система који га је на крају и издао. Преко тридесет Кубанаца је погинуло штитећи Николаса Мадура, што савршено илуструје колико није заслужио да буде назван председником Венецуеланаца. На све то је потребно додати и позицију Мадуровог режима у монструозној криминалној хоботници јужноамеричких картела одговорних за мигрантску кризу на америчким границама и погубну пандемију фентанила, што нам говори да америчке акције у Венецуели нису авантуристички подухват већ питање националне безбедности.

Конкретна Мадурова улога у свему томе још није јасна, а судски поступак са њиме у притвору ће допринети томе да она буде разјашњена док је само хапшење послужило и као демонстрација моћи која ће подсетити многе да не могу да забадају прсте у очи великим силама, крију се иза начела међународног права и онда иста та начела газе на сваком кораку.

Још једна заблуда која се може видети у јавности поводом америчке акције у Венецуели је то што је она окарактерисана као нови амерички рат. Истина, из перспективе савесног геополитичког аналитичара је бесмислено искључити могућност да ситуација у Венецуели прерасте у озбиљан оружани сукоб. Ипак, досадашње стање показује да нема говора о почетку рата. Пре свега, за рат су потребне две сукобљене стране, колико год односи снага били асиметрични, али оружане снаге Венецуеле до сад нису пружиле никакав значајан отпор, док су њиховог врховног заповедника штитили страни држављани. Цивилне жртве и генерални опсег операција су минимални у поређењу са америчким ратовима из 21. века и циљ самог удара на Каракас у ноћи 3. јануара био је јасно и уско дефинисан, што ову акцију више сврстава у специјалне војне операције.

Трампова администрација не жели да ратује са Венецуелом, него да постигне договор који штити америчке интересе, против којих Мадуров режим ради већ дуже време. Трамп је показао спремност за договор са Мадуром као саговорником и исто тако је расположен да преговара са новим вођством режима у Венецуели. Досадашња употреба америчке силе у Венецуели је била пре свега средство у склопу преговора и након заробљавања Мадура, делује да ће се САД задржати на томе. Асиметричност у односу снага гарантује да Венецуела неће бити заинтересована за даље провокације према Вашингтону, а сада је очигледно и да се не може очекивати много помоћи кинеских и руских пријатеља.

Иако су конкретни, физички ударци задати Мадуровом режиму, специјална војна операција у Венецуели је задала посебне главобоље Пекингу и Москви. Један од најјачих руских адута у изградњи савезништва са антизападњачким режимима су гаранције за безбедност лидера у случају пада са власти и Трамп му је то одузео, а поређења са Путиновом специјалном операцијом додатно потврђују да Русија више не може да буде ни претендент за статус светске силе.

Кина је држава са традицијом дугом више хиљада година у којој симболи имају изузетан значај, поготово у међународним односима. Шта онда симболизује то што су Американци заробили Мадура само пар сати након што се срео са кинеским дипломатама? Тешко је очекивати да ће Си Ђинпинг одговорити на приближно рискантан начин јер је то далеко од стратешког, дугорочног и ненаметљивог деловања које Кинези преферирају. Ипак, поставља се питање како реаговати у ситуацији у којој један амерички потез угрожава године и милијарде које су Кинези уложили у Латинску Америку.

Трампова специјална војна операција је подсетила друге велике играче, а посебно и оне мање, да све популарније фразе о новом светском поретку не мењају чињеницу да тврда моћ остаје пресудни фактор у међународним односима, а и даље нема тврђе моћи од америчке. Ово можда звучи сурово, али светска политика је сурова у својој сржи. То је реалност која се може игнорисати, али од које је немогуће побећи и о томе може да посведочи и Николас Мадуро.

*Председник „Пупин иницијативе”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа