Субота, 01.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Бајка о Београду

– Ћале – ускликнуо је ових дана син – претраживао сам по компјутеру и нашао сам страшне ствари!
– Какве то страшне ствари?! – зачуђено ће отац.
– Па, ево овакве – одговара малиша. – Какав ће страшан да буде Београд 2021. године. Све је насликано и написано.
Разгледајући екран, и он је почео да ствара слику Белога града прве године треће деценије 21. века.
Најпре метро. Лаки или тешки, свеједно како се зове. Брзо иде. Час над, час под земљом. Седнем ја, мисли се отац, у, од чистоће сијајући, вагон са црвеним тепихом по средини, на почетној земунској станици. Раскомотим се, узмем "Политику" да читам и таман стигнем до пете стране када чујем глас из звучника: "Станица Вуков споменик, хвала што сте путовали с нама". Погледам у часовник и закључим да је стигао на време – цигло шест минута. Дивота. Исплатило се чекати толико времена, помислим и кренем ка Славији. Потом прошетам пешачком зоном – Улицом краља Милана до Теразија. Каква благодет кретати се средином коловоза без страха од лимених конзерви на четири точка иза леђа. Ту се зауставим на трен. На Теразијама видиковац с којег поглед пуца на кићени Срем. Ту попијем капућино, обиђем једну од многобројних галерија, навратим до агенције и купим карте за суботњу премијеру у Опери на Ушћу.

До тог одредишта, размишљам, стићи ћу веома једноставно. Или да по лепом мајском дану прошетам преко једног од мостова на којима готово да нема непотребног задржавања, или да одгегам подземном пешачком зоном од Теразијског платоа до Економског факултета. Ипак, кренем преко Бранковог моста. Угледам нову угланцану ћуприју која се, слично "Газели" на Сави, лењо протеже преко Дунава. Од Земуна до Борче. Значи, Банаћани више не морају на "Панчевац", затим као некада загушеним и излоканим београдским друмовима до аутопута или Ибарске магистрале. Чист добитак на времену, уштеда на гориву и, наравно, што је најважније – нервима. Већ сам пре тога био обавештен да су лепи плави Дунав мостоградитељи премостили на још два места. Код Аде Хује и у околини Винче. Па, коме је воља походи тајновите источнопланинске и питоме јужне житородне делове Србије – пут му је отворен. И кад смо већ код путева, закључујем, цела Србија делује некако модерно. Ишпартана аутопутевима и луксузним композицијама возова, оставља добар утисак и домаћем свету и многобројним туристима који јој долазе у походе. Бисер у тој ниски друмске карте јесте обилазница око главног града. Низ три саобраћајне траке путник намерник са запада Балкана очас посла стигне од Добановаца до Бубањ Потока. Може да бира да ли ће преко Остружничког моста, или преко новосаграђеног на шпицу Аде Циганлије. Оба су лепа, али овај преко острва некако чудно изгледа. Велики је, леп, али је тада, за наше могућности, био прескуп – готово 200 милиона евра. Исплатило се. Његовом и изградњом поменута три моста, а посебно обилазницом, као чаробним штапићем нестала су некадашња несносна саобраћајна загушења по Београду. Народ сада вози аутомобиле скоцкане као чаше, чисте, нечујне. Зашто и не би када је стандард на европском нивоу.

Своја размишљања о Београду у 2021. отац са уздахом олакшања завршава на "Прокопу". Коначно је и та станица прорадила, путницима је лакнуло, привреда ојачала.

Ту се отац малишана обратио старијем комшији који је све то помно, па и задивљено слушао.

– Је ли комшо, шта ти кажеш на све ово?

Старији, доброћудни, искусни сусед процедио је, уз извињавајући поглед, следеће:

– Е, мој драги комшија. Све то ја сам прошао крајем прошлог века. На Славији је требало да буде метро-станица под земљом 70 метара, у Булевару ЈНА, где су срушене кафане "Орач", "Звезда" и "Астрономија", требало је да никну велелепне зграде банака, осигуравајућих друштава, трговине. У Митићевој рупи одавно је ваљало да буде изграђена робна кућа... И тако даље, и тако даље. Све то било је зацртано у Генералном урбанистичком плану Београда до почетка новог века. И шта је било? Осим ту и тамо неке грађевине, остало је све по старом. Дај боже да нам овај план прође, али се бојим, комшија, да ћемо пропустити и овај воз и да ће твом сину његов поновити исте речи: "Ух што сам видео нешто страшно!"
Коментари103
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.