РУЖИЧАСТА РЕВОЛУЦИЈА

Да Ненад Чанак није добровољно ушао у кућу „Великог брата” требало га је тамо послати, па нека буде и о трошку пореских обвезника. Грдно се вара онај ко мисли да је малициозан исказ из претходне реченице. Напротив.

По свему судећи, гледаћемо један социолошки експеримент уживо и мислим да ће бити доста поучан за претежни део публике. Јер како је кренуло, Чанак је наумио да се супротстави концепту „затвореног друштва”, што је „Велики брат” по дефиницији, па му лидер Лиге социјалдемократа Војводине, ту дође као неки Џорџ Сорос, само што овај „отвара друштва” за своје паре, а Чанак то ради за новац Жељка Митровића, што, такође, не треба потценити.

Побуна је, наиме, већ почела. Чанак организује штрајкачки одбор, тражи више пара за учеснике и побољшање услова боравка у ружичастој кући. Али, ако је то тек курс, узгред речено добродошао, из предмета синдикалног организовања и ангажмана, права побуна почиње од тренутка када је Чанак, уз помоћ штапа и канапа, одлучио да се супротстави забрани да се мери проток времена током трајања серијала.

Учесницима није дозвољено да имају часовнике. Једна од одлика „затворених друштава” јесте одсуство свести о протоку времена, односно слабо успостављена веза између живота и трајања, па је Чанак, у лабораторијским условима,одлучио да крши то правило и да свој живот и живот укућана повеже с протоком времена као једне од оних мера које нам омогућују да управљамо сопственим животом.

Наумио је да направи пешчани сат у дворишту куће у којој се одиграва серијал, а у кући прави водени часовник (клепсидра) од пробушених пластичних флаша кроз које равномерно капље вода.

Дода ли се томе Чанкова изјава приликом уласка у кућу „Великог брата” да је шоу „дно дна” и да је ту да би систем подривао изнутра, онда постаје јасно да је ово један програмски перформанс а то, да политичари улазе у „Великог брата” није Чанков изум нити му та част, мимо ових простора, ексклузивно припада.

Чинило се то широм света због различитих мотива, а наводи се и пример неког мексичког политичара који је остао затворен до краја серије не због популарности него зато што су Мексиканци веровали да ће тај мање зла нанети нацији ако је затворен.

Овде је, с друге стране, завладала морална хипокризија и лицемерје склоно да Чанка осуђује на сасвим слабо утемељеном осећању да политичари морају бити смртно озбиљни и досадни, па нам ваљда зато и иде овако.

А у суштини, сви су склони естрадном понашању и то не само у време избора. Шта је већи шунд? Чанак у „Великом брату” или онај са жућкастом краватом који сасвим озбиљно расправља, рецимо, о Косову и Еулексу, с певачицом која није довољно атрактивна ни за место где је сада Чанак затворен.

Он је нескривено користио естраду за личну и партијску промоцију. И рекао бих да је још уживао у томе. Од певања у студију телевизије „Пинк”, преко дуета с Јеленом Карлеушом, па све до овог подухвата који је изазвао неку врсту констернације посебно код оних који одсуство било каквих идеја надокнађују смркнутошћу и мртвоозбиљним речима ни о чему паметном.

Не делим баш Чанкова политичка уверења, али никад не бих потценио његову интелигенцију и способност да влада сопственим емотивним стањима. Могуће је да је закључио да постоји нека сличност између скупштине и места где је сада, о чему већ круже вицеви, па му некако дође свеједно где је. Али, пре ће бити да он збиља планира неку врсту културне побуне, отпора према једном друштвеном обрасцу и то чини естрадним средствима.

Кад изађе Чанак, нека се спреми...

главни уредник недељника „Време”