Жеља да се промени свет

Специјално за „Политику”
Мелбурн – „Боже, баци поглед на мене”, ори се двораном вапај Мари, жене којом Војцек није могао да се ожени јер није имао пара да попу плати за венчање. Мари је Бојана Новаковић, још увек обријана на потиљку, према захтеву улоге у филму Срђана Филиповића „Шишање”. У међувремену, комад „Лажни порно”, у Бојанином преводу, адаптацији и режији, игран је седам дана у Бризбејну.

Аустралијске новинаре, каже Бојана Новаковић за „Политику”, ипак највише интересују утисци о Мелу Гибсону, које је стекла са снимања филма „На ивици таме”(„Edge of Darkness”), завршеног крајем прошле године.

Лик његове ћерке, који Бојана Новаковић тумачи у овом трилеру, разликује се од Мари не само по годинама већ и по стилу глуме, јер захтеви које имплицитно намеће Бихнер, претеча немачког експресионизма, не дају се упоредити са захтевима филма. Та моћ трансформације, као и енергија која из ње врца, јесу оно што је Бојани, већ са 27 година, донело углед врхунске глумице.

Бихнер је био три године млађи када је отишао са овога света. Заражен тифусном грозницом, није успео да заврши започет комад, те тако „Војцек” у свакој новој продукцији има друкчију композицију. Верзија која се од 6. фебруара приказује у мелбурншком позоришту „Молтхаус” је базирана на адаптацији финског драматурга Гисли Орн Гардарсон, премијерно изведеној у лондонском Барбикану 2005. године, у оквиру програма „Млади геније”. Новина која прва пада у очи је продубљивање Бихнеровог текста кроз музику Ника Кејва и Ворена Елиса – лирску, богато оркестрирану и осмишљену као суптилан коментар.

Такав концепт се савршено уклопио у програмску политику „Молтхауса”, јер је Мајкл Кантор, режисер који већ четири и по године води ову кућу, од ње направио храм у славу тоталног театра. Кантор је Бихнеровом тексту додао још један лик – Анђела смрти, а за тумача је узео правог рокера. Мада је тема потресна, „Војцек” је тако постао истински празник за чула. Садистички импулси војне машинерије, сиромаштво које човеку одузима право на достојанство и на „врлине”, а у жени потискује жељу за чудесним, све то добија у овој представи поетски призвук не само кроз дијалог и музику, већ и апстрактну сценографију монументалних размера која потврђује универзално значење представе. А у њој, Мари и Војцек имају равноправно место. Мари је, заправо, једина женска улога.

Бојана Новаковић је ту, опет, другачија. Њени покрети, када пред собом не гура дечија колица, некако су угласти, стилизовани, а људска димензија се продубљује постепено, од тренутка када се у младој жени, притиснутој немаштином, поново пробуде снови.

Комуникација и јавно наступање Бојани Новаковић нису никада били проблем. Са пет или шест година свирала је на једној забави, мада никада пре тога није ни села за клавир. Касније је тренирала ритмичку гимнастику, ишла је на плес, а глумом је почела да се бави јер је пожелела да промени свет. Повод је, наравно, била ситуација у Србији. Али, идеју како то да постигне дао јој је документарац о Грејс Кели. У глави десетогодишње девојчице намах се искристалисала идеја: ако постане глумица, постаће и принцеза, а ако постане принцеза, онда ће моћи и да промени свет.

Али једну ствар Бојана никад раније није радила на сцени – није запевала. То се први пут догодило у „Војцеку”. – Било ми је потребно доста храбрости, али сам онда почела да уживам– каже.

Свака улога коју је до сада играла обогатила ју је на посебан начин. У драми „Криминологија” из пера мелбурншких аутора Лели Кац и Тома Рајта, базираној на истинитом догађају, играла је девојку која намерно предозира свог младића, студента математике, и мирно га посматра док умире. Комад „ Жена своје врсте” („Female of the Species”) аустралијске списатељице Џоане Мари-Смит, који је играла за Melbourne Theatre Company, научио ју је пуно тога о феминизму. Ипак, врхунац у глумачкој каријери била јој је представа „Елдорадо”, у режији Бенедикта Ендруса, коју је такође играла у „Молтхаусу”. У њој је тумачила улогу младе пијанисткиње, окружене ратом и људима опседнутим материјалним богатством. Улога уметности у ратним условима, када се обрушава један свет, за Бојану је и лично питање. Одговор на њега пружа, на свој начин, нова српска драма.

Прошле године Бојана је тако режирала „Породичне приче” Биљане Србљановић и „Лажни порно”, који је и превела и адаптирала како би био разумљив овдашњем гледаоцу. Комад Србљановићеве је игран у популарном Грифин театру, у Сиднеју, и Аустралијанци су га одлично примили. Наш свет не.

– Имала сам пријатеље који су изашли са представе. Нису ми се ни јавили после тога. Не могу да прихвате да то није напад на њих лично, него на ситуацију– каже са сетом.

Слободу избора Бојана има захваљујући трупи Ride On, коју је основала 2003. године са другарицом из класе, Тањом Голдберг. „Лажни порно” је поставила у галерији Лупа, у Мелбурну, претворивши је у српску кафану у коју је сместила чак и један такси. Уочи представе је служена ракија, наше новокомпоноване звезде су са телевизијских екрана шармирале публику, трештала је турбо-фолк музика. У публици су се појавили водећи критичари, оцене су биле похвалне, а представу су видели и људи из позоришта Powerhouse, у Бризбејну, и откупили је за једнонедељно приказивање. Карте за све представе су плануле већ после премијере у јануару, ове године.

Слика о укупном ангажману Бојане Новаковић се, ипак, стиче тек када се на све ово додају њене филмске улоге. Подсетимо, свој први филм, Blackrock”, снимила је са Хитом Леџером, за кога каже: „Био је један анђео у мом животу”.