Генералска потрага за Дражиним досијеом

У јучерашњој „Политици” објавили смо, користећи грађу Војног архива у Београду, текст у којем је описан пут судских списа са суђења Драгољубу –Дражи Михаиловићу 1946. године у Београду. После завршетка процеса, подсетимо, документа су 1948. године пребачена у Централни архив војних судова у Сарајево, да би 1961. године била враћена у Београд и предата Светиславу Стефановићу Ћећи, министру унутрашњих послова Србије. Он их је дао на коришћење сарадницима „Политике” Гојку Бановићу (а не Луки, како је јуче објављено) и Кости Степановићу зарад писања фељтона о хватању Драже Михаиловића. После тога документа су враћена у Републичку државну безбедност.

Генерал Марко Калођера, новопостављени председник Врховног војног суда, покренуо је 1975. године иницијативу да пронађе и врати те папире надлежнима, па је обавио низ разговора са људима који су могли нешто да знају о томе.

Милош Калуша, секретар начелника Управе безбедности генерала Шашића, на питање шта зна о тој документацији, рекао је:

„Без сумње да сам ја својим потписом и печатом начелника Управе безбедности потврдио пријем материјала из Сарајева. Међутим, по свој прилици, ја сам ту одиграо неку посредничку-трансмисиону улогу, јер се данас више уопште не сећам тога материјала. Ако је то тражио Ћећа Стефановић, онда је то највероватније ишло преко Гошњака (министар одбране ФНРЈ – прим. аут.) или преко Културе (Отмар Крајачић, високи војни руководилац - прим. аут.) , а друг Шашић је онда то спровео. Нешто се као присећам да су ти пакети стигли из Сарајева и нико их није отварао, већ смо их предали некоме из Савезног СУП-а, највероватније секретару Ћеће Стефановића...”, објаснио је Милош Калуша, упућујући генерала Калођеру на потпуковника Анту Ивановића из Центра за војну документацију и информатику.

Анте Ивановић је рекао да се сећа да је списе тражио Ћећа Стефановић и да су по приспећу из Сарајева нераспаковани њему упућени, а да би о томе могао да зна нешто више генерал-потпуковник Илија Костић.

Генерал Костић је објаснио да је у то време био председник Врховног војног суда и да је о томе разговарао и са Андријом Пејовићем, савезним јавним правобраниоцем. Пејовић се сетио да су за фељтон у „Политици” били заинтересовани Ранковић и Ћећа Стефановић. Више о томе ни Костићу ни Пејовићу није познато. Потом се генерал Калођера 19. маја 1975. године обратио генералу Фрањи Херљевићу, савезном секретару за унутрашње послове, замоливши га да помогне у проналажењу судских списа што је Херљевић и обећао. Убрзо потом Херљевић је Калођери одговорио да му је речено да се списи не налазе у Архиви Савезног СУП-а, али ни у архивама републичких и покрајинских органа унутрашњих послова.

Тиме су истраживачки напори генерала Калођере привремено стопирани. До 15. јануара 1982. године.

Тада је у његове радне одаје дошао Славко Зечевић, члан Председништва СР Србије. О том сусрету генерал Калођера написао је службену белешку у којој, између осталог, стоји:

„... Искористио сам прилику, па сам друга Зечевића замолио да ми, ако зна, пружи информацију о томе где би се могли налазити списи кривичног предмета Драже Михаиловића и др. с обзиром на то да се ради о списима војних судова који су тај предмет пресудили, а списи су изузети из Централне архиве војних судова и више нису враћени. Друг Зечевић ми је тада одговорио да му је познато да се списи налазе у посебном орману у Кабинету секретара за унутрашње послове СР Србије. То му је познато јер је у претходном мандату он био републички секретар за унутрашње послове СР Србије и приликом примопредаје дужности између њега и новог републичког секретара Виобрана Станојевића списи овог кривичног предмета, већи број омота тих списа остао је у истом орману...”