Подједнако неспутани у сексу

Избаците из својих глава да су „мушкарци с Марса, а жене с Венере”. Живите на Земљи на којој владају друкчија правила у парењу и сексуалном зближавању.

Време је да се заборави овештала претпоставка по којој су мушкарци настали и мењали се с једином сврхом да сваки час воде љубав с новом изабраницом (промискуитетни), а жене да би биле избирљиве. Биолошка еволуција ни у којем случају није тако нешто изнедрила.

Обједињени подаци из 18 савремених и старовремских друштвених заједница показују, све у свему, већа одступања у успешности размножавања мушкараца него жена – од тога да један зачне више деце с више сапутница до тога да један стекне једно или ниједно, објашњава психолог Џилијан Браун са Универзитета Сејнт Ендруз у Фајфу (Шкотска).

У прошлости су истраживачки такве обрасце означавали свеопштим склоностима у спаривању, по којем је жени број деце ограничен поступком рађања, а мушкарцима ничим – у стању су да их зачну што је више могуће. Али када су пажљиво проучене појединачне разлике у полним улогама у поменутих 18 заједница, испоставило се да није тако.

Распони промена у репродуктивном исходу битно су се преклапали и преплитали за мушкарце и жене у моногамним друштвима и, чак, у појединим полигамним у којима су први да имају или се спаре с више од једне. Уколико се чињенице посматрају здружено, обрасци успешности разможавања у полигмним заједницама, у којима је неколико мушкараца имало знатно више потомака, очевидно су одступали.

Половина проучаваних житеља испољавају слична одступања и у мушком и женском исходу размножавања, што је супротно увреженом схватању да су жене осујећене, а мушкарци разблудни. А какве везе с тим имају винске мушице?

Научничка уопштавања заснивају се на изучавању дотичних инсеката још из 1948. године. Енглески генетичар Ангус Бејтман је тада установио да мужјаци показују већу разноврсност од женки у броју сексуалних сапутника и потомству, јер су се потоње, углавном, париле с неколицином.

Из тога је проистекао закључак: у еволуционом смислу више кошта женско улагање у настанак једног јајашцета него мушко у семену течност. А то води до осујећене суздржаности првих и неспутане жудње других. У минулом десетлећу, међутим, изучавања винских мушица и осталих животиња поткрепила су знатна одступања у броју сексуалних партнера и потомству за оба пола.

Мноштво чинилаца утиче на животињско опредиљивање за парење, подсећа шкотска научница. Посматрање инсеката, птица и других врста указује да су женке често избирљиве када их мужјаци бројно надмашују или ако су препуштене да саме подижу подмладак. А мужјаци су особито пробирљиви, уколико су окружени вишком женки или су изложени притиску да помажу у одгајању младунчади.

У малим ројевима, јатима и чопорима, с приближно истим збиром и једних и других, оба пола су склона неограничавајућем парењу.

Шта се збива с људима којима смо на почетку препоручили да одбаце давнашње заблуде?

Нови докази већ сада наговешћују да су исте, задивљујуће прилагодљиве вештине (стратегије), применљиве и на људе, наглашава Стивен Емлин који се на Универзитету Корнел (САД) бави екологијом понашања. А Ли Кронк са Ратгерс универзитета (САД) каже да ће чланак Џилијан Браун, који ће се појавити у јунском издању часописа „Кретања у екологији и еволуцији”, имати велики уплив на будућа истраживања људског размножавања.

Потоњи научник истиче да су свеопште стратегије спаривања мушкараца и жена укорењене још у камено доба, али се спроводе на различне начине зависно од културних, друштвених и демографских одлика савремених друштава.

Џилијан Браун исказује друкчије виђење: разлике у наученим приступима размножавању и културним уверењима међу друштвеним скупинама уобличиле су се у минулих 50.000 година и довеле су, вероватно, до наследних (генетских) промена у том становништву, али нису утицале на свеопште усмерење у спаривању полова.