Бити геј у Србији

У средњој школи сам се први пут заљубио у једног друга. Наравно да то нисам смео да му кажем, нити да на било који начин покажем своја осећања. Када смо славили 20 година матуре, рекао ми је да је геј и да сам га привлачио док смо били средњошколци. Ни он није имао храбрости да ми то открије. Оженио се, има дете, одлучио је да тако штити своју сексуалну оријентацију. И није једини. Многи хомосексуалци тако живе – на две столице.

Ово је само једна од бројних искрених исповести хомосексуалаца које је Лидија Обрадовић, новинарка магазина „Вива”, сабрала у својој књизи „Бити геј у Србији” која је промовисана јуче у Палати федерације, под покровитељством Министарства за рад и људска права.

– Припадници геј популације се сусрећу са дискриминацијом на сваком кораку – прошлог лета били су спречени да дају крв у оквиру акције коју је спровео Институт за трансфузију крви Србије, а једном од активиста „Квирије”, невладине организације која се бави афирмацијом права сексуалних мањина, било је забрањено да у болници обиђе свог партнера. Али, највећи ломови у животима ових људи настају након признања породици – нису ретки случајеви да се породице и законски одрекну својих хомосексуалних синова и кћери и да они бивају приморани да промене адресу и град у коме живе како би избегли социјалну осуду средине – истакла је Лидија Обрадовић.

У њеној књизи наводе се резултати истраживања о односу према хомосексуалцима које је током 2001. године спровео лист „Политика” и агенција „Фактор плус” и који говоре да чак 75 одсто анкетираних сматра да је хомосексуалност болест коју треба лечити и да је крајња фаза тог „лечења” – насиље и протеривање геј особа из Србије, за шта се заложила чак четвртина испитаних. Сваки други испитаник који је учествовао у овој студији изјавио је да би хомосексуалце послао на болничко лечење и да би прекинуо сваки контакт са особом која показује склоности ка истом полу. Особе различите сексуалне оријентације нису пожељне ни као комшије у стамбеним зградама, а против легализације хомосексуалних веза гласало је чак 85 одсто испитаника.

– Хомофобија је друго име за мржњу, а степен хомофобије је „лакмус папир” недемократичности једног друштва. Све социјално-психолошке „формуле” говоре да, што је једно друштво конзервативније, тоталитарније и конзервативније, степен нетрпељивости према другачијима је већи. Плашим се да ће са заоштравањем ове кризе степен агресије према припадницима мањинске сексуалне оријентације расти – истакао је психолог Жарко Требјешанин.

Он је такође указао да је по слову нашег закона хомосексуализам био санкционисан до 1990. године и да је Српско лекарско друштво годинама одбијало да потврди званичан став Светске здравствене организације да хомосексуалност није болест.

Катарина Ђорђевић

------------------------------------------------------------

Безбедност геј параде зависи од полиције и медија

Студија Геј стрејт алијансе и агенције „Цесид” показује да само осам одсто испитаника сматра да је геј парада легитиман начин борбе за права хомосексуалаца у поређењу са 77 одсто њих који сматрају да ове параде провоцирају и да су оне неприхватљиве. А на питање – да ли очекује „репризу” насиља на „паради поноса” која треба да се одржи на лето ове године, Жарко Требјешанин је одговорио да ће реакција јавности у великој мери зависити и од извештавања медија, али и од реакција саме полиције која ће бити задужена да чува припаднике овог догађаја.