Значај књижевне критике

Институт за књижевност и уметност у Београду покренуо је јавну научну расправу о улози и значају књижевне критике у историји српске књижевности, као и у савременој српској култури. Расправа се води у оквиру пројекта „Савремене књижевне теорије и њихова примена”, у којем су као посебне истраживачке области издвојена изучавања српске књижевнотеоријске традиције и нових културолошко-књижевних теорија.

Први разговор, одржан јуче у библиотеци Института за књижевност и уметност, био је посвећен књизи академика Предрага Палавестре „Историја српске књижевне критике 1768-2007”, коју је објавила Матица српска из Новог Сада. Овом књигом заокружена су вишедеценијска истраживања српске књижевне критике у Институту за књижевност и уметност: анализирана је, синтетизована, методолошки конзистентно обрађена и оцењена вредност књижевнокритичке грађе, претходно објављене у 25 обимних томова. Радни наслов округлог стола, који су организовали Институт за књижевност и уметност из Београда и Издавачки центар Матице српске из Новог Сада, гласи: Теоријске основе и културно-историјски контекст српске књижевне критике у светлу „Историје српске књижевне критике 1768-2007” Предрага Палавестре.

Циљ покренуте расправе, објаснио је Милан Радуловић, руководилац пројекта „Савремена књижевна теорија”, јесте двојак: да се осветли књижевна критика као интегрални садржај српске књижевнотеоријске традиције, односно као посебна интелектуална дисциплина у којој се рефлектују, надграђују и стваралачки примењују старији филозофско-књижевни системи и да се размотри садашње стање књижевне критике, њен карактер, положај и улога у информатичком друштву, као и могућности њеног преображаја и даљег развоја на основама нових културолошко-књижевних концепција.

Весна Матовић каже да књижевни критичари и историчари, као и писци, живе у историји. То важи и за едицију српске књижевне критике и за Палавестрину „Историју”. Тај особени угао у сагледавању развојних етапа српске књижевне критике, њено вредновање и систематизација, обједињени снагом једне личности, дали су српској култури ову вредну, обимну, изазовну, повремено контроверзну „Историју”. Аутор је, како је сам рекао, стао на међу. И данас стоји на тој међи док разговарамо о његовој књизи, али и о српској критици, проблемима и перспективи њеног проучавања. Уз напомену да је реч о „мендељејевски урађеном послу”, Миро Вуксановић је истакао да је Палавестрина књига, сведочећи о расту српске грађанске духовности, под њом као сигурним заклоном, написана у слављење београдског стила и да је написана управо таквим стилом.

Књижевна критика је, наглашава Предраг Палавестра, први и прави језик културе свога времена, она је облик сталног дијалога прошлости и садашњости, кључни вид сазнања о свету књижевности. Књижевност сваке епохе остварује се у језику те епохе. Преко свог језика, историја књижевне критике је критичка историја савести и свести једне културе.

Иво Тартаља је у двотомном Палавестрином делу избројао 330 одредница о критичарима, што је прави подвиг. Критичари су груписани по сродности, понекад се преко критике анализира и сам критичар. Тартаља се посебно осврнуо на терминолошко одређење стваралачке и историјске критике. Реч је о капиталном делу, каже Светозар Кољевић, а сваком капиталном делу може се дати и понека примедба. Књижевна критика је, наравно, важна, али коначни суд о вредности књижевног дела дају обични читаоци. Милан Орлић каже: капитално дело са капиталним проблемима. Он сматра да је поента у приступу. Златна мера је садржана у синтези укуса и одговорности. Она је најбољи резултат поетичке вредности критичарског дискурса. То је могући смисао и сврха књижевне критике.

Палавестра је својом књигом, њеном композицијом и структуром, сматра Марко Недић, пред читаоце и будуће тумаче изнео велику суму знања, ставова, судова, закључака, аналогија, тумачења и чињеница, не само духовне, него и материјалне природе. Милета Аћимовић Ивков је цитирао Тина Ујевића: „Потребан је дијалог критике, затим критика критике саме”, сматрајући ову изјаву веома подстицајном. Миодраг Матицки је говорио о почецима књижевне критике, пре и после Вука Ст. Караџића, Владислава Гордић Петковић о Исидори Секулић у Палавестриној „Историји”, Стојан Ђорђић о књижевнокритичким изазовима, Александар Јерков о књижевној критици и културној идеологији, а Бојан Јовић о критици у систему науке о књижевности.

Сви радови са округлог стола, било је тридесетак учесника, биће објављени у посебном зборнику.