Субота, 21.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Вол стрит, криза

Фото: sxc.hu

У капитализму се ради 25 до 26 сати дневно, у води до колена. А овде, на Вол стриту, у раљама незајажљиве аждаје међународног ватиканско-ционистичко-масонског банкарства, барем два пута више. А то што се прича да је криза, то је прича за наивне.

Све је то испланирано још пре пар векова, и сад они из Фукоовог клатна спроводе план у дело, нама будалама пред носом, само смо сви заслепљени и заглупљени бљештавим манифестацијама јефтине пластичне made-in-China културе, напуњени хормонима који полако мењају нашу генетску конституцију и чине нас све више и више подложним утицајима подсвесних порука у ТВ рекламама (пробајте да их гледате УНАЗАД, ако се усуђујете), тако да ништа не примећујемо, да допуштамо да се паклени план одвија корак по судбински корак.

Само једно имам да кажем: потражите геополитички центар држава које је НАТО напао у последњих 56 година, од 1953. када је проглашено, у тајним документима који датирају још од заснивања Америке, и који нису доступни ни свим америчким председницима-марионетама (посебно не Обами), када је, дакле, проглашено ванредно стање и почетак последње фазе плана који је још Данте, један од интелектуалних отаца Новог Светског Поретка, не много увијено и тако луцидно описао у својој ни мало комичној Божанственој Комедији; потражите, значи, геополитички центар држава где је НАТО вршио војне операције у последњих 56 година, и многе ствари ће одмах постати кристално јасне, толико да ће чак и они најтврдоглавији и најбесловеснији квислиншко-кукавички елементи који одбијају да прихвате очигледну истину, бити приморани да положе оружје и признају своје заблуде.

Међутим, ја сам, по свему судећи, наивни квислиншко-кукавички елемент, и поред приступа тајним документима који датирају још од оснивања Америке, као што сам већ објаснио, и не верујем у хиљадугодишње завере, било то наивно или не, и мислим да је НАТО ни више ни мање него оно што су биле римске легије, монголска коњица и Црвена Армија, оруђе присиле у рукама моћне империје.

Али да се оставимо сад тога.

Друго нешто ми је сад на уму. Наиван или не, ја итекако мислим да је криза. Као у „1984“ људи нестају. Бивају испарени. И што је стварно застрашујуће, постоји врло приметна тенденција међу нама не-испаренима да о нашим несталим колегама или уопште не говоримо, или ако их помињемо, то чинимо са истом интонацијом и фацијалним грчевима (очи широко отворене, обрве подигнуте, уз лагано “разумеш-ти-мене” климање главом) које памтим из доба када са тако говорило о Титу. Исти тај начин говора (очи широко отворене, итд.) се иначе и у капитализму користи када се оговарају Високи Руководиоци (или Истакнути Другови, што значи исто), само не Државни, него Фирмини, али то је социолошки феномен вредан своје сопствене приче.

Дакле, криза је и људи нестају. Вишкови (“бонуси”) су прошле године преполовљени. Мој Генерални Високи Истакнути ЦЕО (Chief Executive Officer) Друг Директор се, у својој узвишеној племенитој мудрости, једног хладног новембарског јутра, тако из чиста мира, прогањан ваљда грижом савести и са сликом гладне мусаве дечурлије пред очима, одрекао свог несумњиво поштено, а можда и крваво, зарађеног вишка (“бонуса”) и објаснио нам да ће, ма нек иде живот, ето некако скрпити од првог до првог са својих прошлогодишњих 70 милиона. Мушкарчина. А и паметан, прорасла му глава кроз косу, такав је то капацитет. Једном сам га видео, издалека, и само што нисам пао у несвест од блаженог усхићења. Директор, то смо ми сви.

А мој колега Брус (као Брус Ли, амерички Кинез), испарен.

Волео фудбал, навијао за Манчестер Јунајтед, знао састав италијанског тима из 1982. (Зоф-Ђентиле-Кабрини-итд., памтим то из војске, а он, јадник, још је тада имао да чека целе две године да се роди), радио као пас од јутра до сутра, јео свако вече у канцеларији кинеску храну (али не зато што је Кинез, него зато што тако треба, да се једе кинеска храна после 8 кад фирма плаћа), докторирао економију са 24 године, да ли беше на Корнелу, да ли негде другде, не сећам се, али била је виђена школа. И ето, нестаде. Технолошки вишак.

Шушкало се пар недеља унапред да долазе отпуштања, 10%, широм фирме, и то без обзира на расну и верску припадност, сви од реда, па ком опанци, ком обојци. А Брус јадник навалио да ради ко' мутав, мисли, запад је ово, гледа шеф, неће ваљда најбољег радника да истера, него ће овог Србина што једва говори енглески и нема га никад у канцеларији, што једе са отвореним устима и кад разговара телефоном на том његовом језику, увек звучи као да се свађа с крвним непријатељем.

А можда и није тако мислио (мада сам то о свађању чуо и из других извора, а за оно са отвореним устима, чиста клевета и лаж), чак напротив, грешим душу, у ствари смо врло лепо сарађивали, и то не у малој мери због тих ситних ствари које везују људе, као фудбал и томе слично, мада ко зна, понори људске душе су предубоки, али чињеница остаје да је дан пре него што је отпуштен седео у канцеларији, како сам чуо, до после поноћи.

А кад је дошао дан, опет како сам чуо, поранио Брус на посао у 7 ујутру. И нагрнуо, онако ударнички, да припрема недељни извештај о макроекономским струјањима широм света, своју креацију, једну од безбројних публикација које истраживачки одсек инвестиционе банке на Вол стриту производи као конфете. Жали боже папира на коме се то штампа. Али и то је социолошки феномен вредан своје сопствене приче.

Елем, пореди тако Брус национални производ Тунгузије са спољним дугом Того-Тогоа и кредитним квалитетом Сао Томе и Принципе (јер смо ми сад, забога, интегрисана глобална економија), кад, као гром из ведра неба, позове га наш заједнички шеф, “Је'л имаш секунд, Брус?”. Прође секунд, оде Брус. Док трепнеш.

Живот, наравно, наставља да тече. Једна празна столица врло брзо постане управо то што јесте: једна празна столица, и сенка њеног претходног корисника врло брзо избледи. Мале људске драме се настављају у својим бесконачним и безначајним заплетима и расплетима. Свету се не ближи крај, барем не људски мерљивим аршином. Криза је било и пре, али крај света није дошао. Неће ни сад. Као што већ рекох, нема хиљадугодишњих планова које моћници из сенке спроводе у дело. У великој мери, Америком влада амерички председник. Итд. Али да се оставимо сад тога.

Прошло је од тада пар месеци и, не лези враже, још један талас отпуштања, и опет некако чудотворно заобишао Србина што једе с отвореним устима и свађа се преко телефона. Брус је, како чујем, нашао други посао, и поново ради као луд (или мутав).

Ја, међутим, чекам свој дан. Јер, у Вол стриту постоје две врсте људи: они који су већ отпуштени, и они који ће тек да буду отпуштени. Али и то је, наравно, социолошки феномен вредан своје сопствене приче.

Коментари45
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.