Среда, 29.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Ево ме јопет у иноземству…

Дрвени мостић (фото: [email protected])

Сигурна сам да и међу вама, читаоцима Политике Online има мноштво оних који су рођени у некој од бивших YU република, а данас живе у некој другој земљи, која им није домовина. Тако је и самном. Рођена и одрасла у Београду, живела и радила на Кипру, у Великој Британији, ево ме данас у Француској, а срце ме, што сам старија, све више вуче на неку сасвим десету страну, у Хрватску…Ух, где баш тамо, међ’ непријатеље, рећи ће неки Србенда…
Ево и зашто - мој отац је Србин рођен у Хрватској, који је после Другог светског рата, као ратно сироче, коме су усташе 1941.г убиле и оца и деду, послат код стрица у Београд на школовање. И тамо је остао до краја живота, али свој завичај никада није заборавио. Љубав према кордунашком кршу пренео је и на мене, јер ме је још као малецку, као пакетић знао да спакује на госпићки аутобус, “Аутопревоз Оточац”, који је у 6.30 полазио са београдске аутобуске станице, и да ме пошаље код Нане на летње ферије. А моја Нана, сва забрађена у црно, чекала ме к’о озебо сунце код Нинине локве, око 4 сата поподне…Тако малешко дете они само послали на аутобус…бринула је моја Нана да ме неко не украде успут, да се не изгубим, да се не догоди некакав судар успут...дуг је то пут, 480 км…
А ја, јој, радости моје кад стигнем у тај рај…Све зелено и бујно, зрикавци зричу, трава мирише, купине зреле свуда око мене…Испружиш руку и убереш тај слатки нектар… а кад кише падну, за дан, два, ето и вргања и жутих лончица…Ништа лепше него кад се ујутру будиш уз кукурикање петлова, а Нана већ умесила хлеб, за мене хлебчић и жути лончићи испечени на плотни шпорета на дрва… А цео боговски дан имам пред собом…Да ли да читам лектиру коју сам понела из Београда, да ли да са другарима правим колибе од прућа, док они чувају говеда и овце, или да Нани мало помогнем кад преврће сено, био би ред…Или је најбоље ићи на купање на слапове Коране…Дилеме разне, а дуго топло лето се лењо растеже пред тобом…И кад се на крају дугог и топлог лета, после два месеца, вратиш у велеград помешаш сасвим жлице и кашике, шкарице и маказе, деке и граме, варенику и млеко, грах и пасуљ, тисуће и хиљаде…И опет једва чекаш следећи распуст…

И онда се све разби у парампарчад…Нана умрла, заратили Срби и Хрвати (а лепо је моја Нана увек говорила – са њима се не треба пачати тј.свађати), тата оболео и онда и сам увенуо – „живот су ми скратили Туђман и Милошевић“, имао је обичај да каже, са пуно сете у гласу, пред сам крај…Нанину кућу опљачкали, онда запалили и дигли у ваздух…Воћњак ижџикљао, старе комшије тј. суседи избегли и помрли у Србији, осим неколицине стараца који су се вратили да умру на свом огњишту…А коров свуда, прекрио све…Ја, данас неколико деценија старија, негде сам далеко…

И баци ми напирлитана службеница личну карту кроз пушкарницу београдског МУП-а… Дрекну из свег гласа, да је чују чак до Теразија…Шта сте Ви дошли да овде тражите српско држављанство, кад сте Ви држављанка Хрватске! Молим, ко јел’ ја?…па ја сам рођена у Београду, мајка ми са Чукарице, деда по мајци био Солунац…ја сам овде завршила основну, средњу школу, факултет, правдам се ја…како ја сад из Хрватске...покупих ону личну карту и посрамљено изађох напоље, док ме још неко од околне публике не пљуне, или док ми бар не удари чвргу – еј, Хрватица ту међу нама…ко би рекао, тако лепо говори екавски…мада видело се то одмах чим су њеним ушима више пријали хрватски шлагери него арлаукање српских певаљки…

И ево ме данас опет у старом воћару после тачно 20 година…Срећна или сретна, са сузама у очима гледам стару јабуку, кожару коју је деда засадио 1933. кад се родио мој отац…Неколико ораха у цвету, даће Бог да буде добар род ове године …Шљиве посечене и тако нема ко ракију од њих да пече, још мање да пије…Стара крушка, гњилача, још је ту, преко 150 година стара, зову је Наполеонка, надживела све…Од ње је сећам се добра ракија – крушковача … Тата је последњу испекао 1991.г...имамо још једну литру у Београду и данас…Срце ми игра у грудима и све мислим из околног шипражја појавиће се моја Нана, са грабљама у руци…Или ће из Гојиног грма наићи мој тајо, да одиграмо још неки таблић…но, нема их…А ја, ја се опет осећам некако сасвим лепо, чак радосно, без трунке мржње…Драго ми је што сам опет ту, после толико времена…И што све моје није прекрио пепео и шаш…

Коментари72
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.