Среда, 25.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Вол стрит, љубавна прича

Ово је мрачна прича на офуцану тему на коју се лако пише и која се радо чита. Али оно шта писац хоће да каже, драги читаоче, и због сумње у своје књижевне способности овако банално, на почетку, објашњава, је нешто друго: да ни једна друштвена конструкција, ма колико рогобатна и суманута („отуђена“ је технички термин који сам ја учио у школи), не постоји сама од себе, у вакууму, већ је чине људи, углавном обични и безначајни, са својим углавном обичним и безначајним циљевима у животу. То ми је јасно. Оно шта ми није јасно, и о чему хоћу да пишем, ваљда да пробам да самом себи објасним, је да ти људи, сами по себи, нису ни рогобатни, ни суманути, ни отуђени, већ да се некако, некаквим злим усудом, укупан збир тих малих живота претвори у наказу која стекне свој посебан идентитет.

Седимо у канцеларији на 45. спрату солитера на Менхетну, око 6 сати увече. Март 2008. године. Прислушкујемо:

„Очигледан му је недостатак што иде на математичке финансије на Колумбији. Уторком и четвртком од 7:40 до 8:55...“

„Да, да, да. Бескористан нам је уторком и четвртком...“

Да објасним: реч је о разговору о кандидату за посао, после интервјуа, између два господина у плаво-белим кошуљама, са рукавима засуканим до лаката, и са краватама разлабављеним испод горњег раскопчаног дугмета. Рецесија је у ваздуху.

Тако се ваљда осећају пингвини пред почетак арктичке зиме. Преживеће већина, али не сви.

У разговору се помиње Универзитет Колумбија, једна од највиђенијих школа у Њујорку и околини. Време које се помиње је у вечерњим часовима.

Исход разговора: лако и брзо слагање да дотични кандидат између понедељка и петка нема право ни на какав приватан живот. Добродошли у Вол Стрит.

Још мало објашњења: све је то у потпуности схватљиво. Нехумано, непотребно, са очигледним негативним последицама (негативним за продуктивност дотичног кандидата, тј. за бизнис. Како се то одражава на приватан живот је још очигледније.) Ипак, све је то схватљиво. Мрачна тајна иза прокламоване презаузетости свих на Вол Стриту је, једноставно, непрестана борба да се оправда сопствено постојање.

Али да се вратимо теми, и да оставимо за неки други пут анализу прикладности речи “проституција” (у својим мање или више грубим инкарнацијама) за опис каријера на Вол Стриту. Сада хоћу да опишем љубавне јаде мог драгог пријатеља Џона М., који је, својим одласком са горепоменутог 45. спрата, био непосредан повод за догађаје који су довели до гореописаног разговора. Не заборави, драги читаоче, да је ово у ствари прича о малим људима и њиховим љубавним јадима. Џон је један од њих. Вол Стрит их је пун. Свет их је пун.

Џон (Ђовани) је амерички Италијан, пореклом из околине Палерма, рођен пре пар деценија у Бруклину, заједно са братом-близанцем Џозефом (Ђузепе). Кад је имао три године, умро му је отац, чини ми се од срчаног удара, и његова мајка их је, никад се не удавши поново, и без много помоћи шире фамилије, уздигла и школовала.

Плаве очи, црна коса, романтична романска душа. Беспрекорна одећа, обућа и фризура. Требало би да је био, како би песник рекао, у народу познат као женски душманин. Али није. Некаква мрачна црта, да ли етрурска, да ли хеленска, отерала га је у вечну, непремостиву стидљивост. Или му се једноставно свакодневица увукла под кожу и средина којом је табанао га увукла у себе, као живи песак, па се навикао на самог себе и на свој усамљенички живот. Или је било нешто сасвим, сасвим друго.

Пријатељства почињу случајно. Прво смо седели у истој канцеларији, онда ишли заједно на ручак, па на кафу, па на пиво. А после пива смо пили све живо. И онда су почеле приче.

Идемо редом.

Прва је била Ребека. Актуелна три или четири године. Била је то озбиљна веза. Када сам је упознао, већ су дечурлији својој смишљали имена. Никад их нисам разумео. Разилазили су се током рецесије 2002., дуго и мазохистички. Берза је падала, рушевине Светског трговачког центра се пушиле. Ходали смо поред колона камиона који су одвлачили гротескно увијене челичне стубове, и Џон ми је приповедао о својим гротескно увијеним јадима. Била га је опхрвала општа друштвена депресија тих дана. Трајало је дуго, годину и мало више.

Елена није дуго трајала. После пар месеци, имејл. Да су брадоње чије су слике некад давно висиле са Дома Синдиката знале за имејл, тиме би дефинисали отуђење у међуљудским односима.

Годину дана депресије.

Онда се појавила дама чијег се имена не сећам. У складу са временом, радила је у инвестиционој фирми, имала личног тренера, и, према сопственим речима, силиконски унапређену силуету. Џон ме је питао шта то говори о њој, шта то значи. Нисам знао шта да му кажем. Стварно, шта то значи?

И, на крају, Ивана. Наше горе лист. Радили смо у истој банци, и ишли на кафу у приземљу. Сигуран сам да би о томе могао да се направи филм, Ивана, Џон, и тринаесто прасе пију кафу. Вол Стрит у позадини, за додатни јефтин мистицизам. После неколико хектолитара кафе, Џон је прешао пар градских блокова на север, са оног 45. спрата. Ивана је прешла у Кину. The end.

Сигуран сам да би се барем насмешила кад би га видела, и то искрено, без обзира на стих који следи у оригиналу.

И то је, ето, крај. Но пре него што се растанемо, кратак рекламни предах:

Џон, шраф у Вол Стриту, 46, SWM (неожењен-бели-мушкарац), има стан у Гринич Вилиџу, ТВ у боји и музички стуб, воли све што воле млади, поготово музику, и народну и забавну, само да је добра, тражи девојку/жену, пожељно сличног генотипа (homo sapiens, мада је спреман на компромис), за озбиљну везу/брак, која подразумева све оно што људи који никад нису били у озбиљној вези/браку замишљају да озбиљне везе/бракови садрже и не садрже. Религија, боја коже и број екстремитета, неважни. Само један услов: нада, или још боље увереност, у бољу будућност, у што је могуће већим количинама.

Коментари30
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.