Среда, 25.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Овде свега до воље и на вољу само фали ...

Виноград (фото: sxc.hu)

О Америко – чемерико, шта сам ја Богу скривио, мислим се ја док тражим одговор на немогуће питање – где је боље, у отаџбини или „тамо далеко“?

Рођен сам и одрастао у несрећној Босни. Бивша браћа су нас, испоставило се са правом, звала „глупи Босанци“. Прво нас посвађали, да би се ми поклали међу собом за туђе масло, а затим нам увели санкције и затворили границе. У шестој години отац ми је због неког дечијег несташлука почупао све зубе са коњским клештима и тако “поклонио” говорну ману до дана данашњег. Детињство сам провео јурећи за говедима и радећи лети у најму “преко”, у Славонији. Тамо сам зарадио прву фудбалску лопту, фармерке, бицикл. Из тог периода се сећам и да ми је баба Тривка, држећи ме на крилу, рекла - “Сине држ' се жена. Теби је Бог дао мало више где не треба”....

Средњошколски дани, проведени по домовима, нису ми остали у лепој успомени. Ипак, једног догађаја ћу се сећати до краја живота. На часу математике замоли ме другар да ставим његово име на мој писмени задатак а он ће моје на његов. “Он”доби тројку а “ја” јединицу. Обојица смо завршили разред. Ја због претходних оцена а мој другар због тројке на писменом. На почетку рата у Босни, уплаши ме вест на телевизији да ми је село гранатирано. Узех први аутобус да посетим родитеље. На улазу у Бијељину, код силоса, утрчаше маскирани типови са пушкама на готовс. Истераше све мушкарце напоље. Постројише нас уз неку жичану ограду. И док су се нешто домунђавали међу собом, један са извраћеном чарапом преко лица удари ме ногом по цеваници -“Ти, марш у аутобус”. Глас му је остао исти. Живео онај ко је измислио математику.

Војску сам служио са вршњацима из свих република тадашње Југе. Ту су ми неке ствари први пут постале сумњиве. Словенци су се појавили првог дана у касарни ошишани на нулу. Браћа Хрвати су одреда навијали за Динамо и Хајдук. “Глупи” Босанци су позајмљивали паре, “цивилку”, били добровољци за стражу, кухињу. “Мрче”су поносито рецитовали Његоша и клели се да су Срби. Са “братком” се никада није знало. Сам би, по страни, јео наполитанку и пио пиво. Један Албанац са Косова покушао је самоубиство.

После армије живот ме одвео у Студенски град. За шест-седам година сам променио “стотину” цимера, срео најљепшу цуру на свету, играо камених фаца, а због преферанса стално јурио услов за наредну годину у последњем испитном року. Да бих завршио оно због чега сам дошао у велики град, радио сам преко студенске задруге у сто двадесет једној фирми. Због вруће главе а кратке памети нисам пропустио ни једне демонстрације распада бивше Југославије. Лупао шерпама због Цанкаревог дома, звиждао испред Савезне скупштине Раифу Диздаревићу, веровао Унковићевим “слатким речима”, аплаудирао испраћају тенкова за Словенију и псовао исте при повратку.

А онда су тек дошле муке. По напуштању “Студењака”са магистарском дипломом у џепу било је немогуће наћи стални посао.А човек без посла је без ичега. Без идентитета, поноса, жеље да живи. Крпа отирача. Да бих преживео хиперинфлацију и године братоубилачких ратова морао сам да радим све и свашта. Био сам и новинарчић. Седео у једном ћошку на шестом спрату, једне београдске редакције. Лепо занимање, ради се оно што се воли, па су паре некако у другом плану.Али, лакше је “убости” седмицу на лотоу него добити радњу књижицу.

А онда дође некако и та Америка. Из петог покушаја добих визу. Једног лепог мајског дана 2003. године дочекао ме бивши цимер из “студењака” на њујоршком ЈФК аеродрому. Шок. Прво позитивни. Сви насмејани, зуби бели ко бисери, посла има за свакога, храна јефтина, нико не кука.А онда мало по мало почеше проблеми. Прво са језиком, затим на послу, у комуникацији са комшијама, “слаткој” храни, “чудној” гардероби, страху на улици. Све некако вештачки, накарадно. Иако сам се трудио из петних жила да се 110 посто променим и прилагодим земљи која ми је пружила руку, није ишло лако. Они су мени били чудни а ја њима вероватно десет пута чуднији.

Првих дана, питах зему физикалца – “Како Енглески”? “Супер, причам боље него матерњи”, одговори он не трепнувши. Следеће недеље сретох у цркви старијег господина, професора престижног универзитета пред пензију и поставих му исто питање. “Мука, не питај”, збуни ме он и остави у дилеми, да ли се шали. “Како мука, па Ви сте овде докторилали, и уз то предајете на универзитету”, упорно ћу ја. “Баш зато”, понови он исто.

Много година касније схватио сам о чему је говорио. Да би се владало добрим енглеским неопходне су године и године. Врста посла зависи од језика. Сваки посао у страној земљи је вредан поштовања, али, руку на срце, има их лакших и боље плаћених. С добрим енглеским можеш куцати на многа врата, а са скромним си ограничен на рад са земљацима по грађевинама, у ресторанима, или на одржавању просторија са метлом и крпом у руци. Док нисам полозио ТОЕФЛ тест физикалисао сам за наше предузимаче.

Тако једном пред поноћ, упитах газду, зему: “Хоће ли бити неки долар за прековремени рад”? “Ако ти није добро марш у Босну”, одбруси мој земо Босанац и постави ми листу приоритета у Америци за сва времена.

После прве зарађене плате купих девет писама и послах до задњег цента на девет адреса у отаџбину.

С првим комшијом је било све у најбољем реду све до једног недељног јутра. Покуца ми на врата комшиница, Американка, и рече да јој је свекрва на самрти. ”Могу ли да видим вашег мужа”, мислим се у себи, можда треба нека помоћ. “Отишо да игра безбол”, она ће ти ладно. ”Игра бејзбол а мајка на умору??” збуњено ћу ја. “Има важну утакмицу”, залупи ми она моја врата испред носа.

Паде ми на памет мој покојни отац. Десет дана преспавао сам са њим на истом кревету у болници. Када је било јасно да умире, замолио сам сестре да напусте болничку собу, ухватио га за руку, да бих му олакшао пут на “небо”, и истовремено, у последњим тренутцима на земљи, захвалио му се за све што ми је дао.

Комшиница ми се више није јављала.

Пар година после тога, кад сам стао на ноге, добио америчку диплому, нашао нормалан посао, један догађај ми је променио живот из корена.

Враћајући се кући са посла градског службеника угледам две жене, чудно обучене са подигнутим рукама. Зауставим ауто, иако то овде нико не ради. Жене средњих година, у плавим мантијама. Ауто неће да упали. Покиснем до голе коже док нисам некако привезао њихов ауто за мој, да би их одшлепао до жељене локације. Кад тамо, богу иза ногу, у срцу Пенсилваније - рај . Живот ни налик градском. Природа доминира над хаосом. Време стало. Ниђе мушког, а жена ко салате. Храна јака а вино старије и од најстарије даме. Више се нисам враћао у “цивилизацију”.
Брате, овде свега до воље и на вољу, само фали кобасица.

И даље не знам одговор на питање - где је боље, у отаџбини или „тамо далеко“. Све ми се више чини да је у праву био песник:
”Узалуд се труде жене, артисти, старци, до детелине среће најлакше долазе - магарци”.

Коментари47
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.