Дијабетес угрожава људе под стресом

У Србији, процењује се, има између 400.000 и 500.000 особа које се лече од дијабетеса, али на једног пацијента, долази још један који и не зна да има шећерну болест и не лечи се. Број дијабетичара и у Србији стално расте. Разлози за пораст броја оболелих су бројни: много седења, мало кретања, гојазност, неодговарајућа исхрана, касно откривање и неодговарајућа контрола шећера у крви.

– Дијабетологију карактерише експлозивни развој нових сазнања. Да би новине у лечењу стигле до сваког лекара и што више пацијената, Републички завод за здравствено осигурање покренуо је кампању „Мењајмо дијабетес”. Лекаре и обичне људе ова кампања треба да подстакне да на другачији начин размишљају о дијабетесу: нема чаробне таблете, али има много ефикасних решења када се промене лоши стилова живота, за „Политику” објашњава ендокринолог, професор др Небојша Лалић, председник радне групе Министарства здравља за борбу против дијабетеса. У кампању је до сада, на пет семинара укључено око 1.000 лекара опште медицине и пацијената, а на јесен се планира и наставак ове акције.

– Најважније да се шећерна болест открије у раном стадијуму и на тај начин спрече врло озбиљне компликације. Порука сваком грађанину који сумња да има повишени шећер јесте да за почетак попуни упитник у дому здравља и да одреди да ли је у ризику да оболи од шећерне болести. Као типичну особу са дијабетесом на нашим просторима могли бисмо да опишемо гојазног мушкарца, педесетих година, који је презаузет обавезама, успешан… Менаџерски начин живота иде често са дијабетесом типа два. Таква особа би себи могла да обезбеди добро лечење, али због трке на послу води неуредан живот и  изговара се да нема времена за правилну исхрану. Међутим, други профил типичног пацијента је сиромашна, старија особа, навикла на одређени начин исхране, која често нема довољно прихода, а ни мотивације за одлазак у дом здравља – наводи др Лалић.

Он додаје да обавезна промена начина живота, која чека дијабетичара није компликована, али је захтевна. Треба уредити исхрану, више се кретати, што је у условима савременог живота понекад тешко изводљиво. Није довољно „вртети” се по кухињи или канцеларији. Ко болује од дијабетеса мора свакодневно да има најмање 30 минута намерне шетње, одређени физички напор, који у континуитету траје најмање 10 минута.

– Дисциплинован пацијент, обучен да контролише своју болест је најважнији за успех у лечењу. Трећина наших пацијената је већ таква. Разумем да је неким пацијентима тешко, на пример онима који имају европско радно време, које је многима пореметило ред у животу. Неко има један оброк ујутру а други затим увече. Ту је брза храна и све то може лоше да утиче на правилну исхрану дијабетичара. Добро би било да пацијент има један оброк ујутру, један у паузи тог европског радног времена, између 12 и два, а затим један оброк после повратка са посла и један мали оброк пред спавање – савет је нашег саговорника.

Савети о томе како да спречавају настанак компликација шећерне болести је такође важан део кампање „Мењајмо дијабетес”. Сваке године држава, односно Републички завод за здравствено осигурање, издваја 3,5 милијарде динара само за лечење компликација. Шећерна болест је први узрок слепила и ампутација због дијабетесног стопала. Србија се по броју компликација које имају оболели од шећерне болести не разликује од земаља у транзицији. Између 30 и 40 одсто дијабетичара има болести срца и крвних судова. Сваки други дијабетичар има повишени крвни притисак, једна трећина пацијената има почетно оштећење бубрега, које може касније да напредује.

– Трећина оболелих има промене на очима, 30 до 40 одсто има промене на нервима, које могу да доведу до дијабетесног стопала, једне од најтежих компликација, која може релативно лако да се спречи, али када једном настане веома тешко се лечи. Проблем почиње од ране на стопалу, која тешко зараста, напредује, а када се погорша, може да угрози опстанак стопала, па чак и живот. Зато лекари стално скрећу пажњу пацијентима на ову компликацију. Превенција је одржавање хигијене стопала, и ноктију, коришћење удобних ципела, савет да пацијент не иде бос, да не загрева стопала топлим предметима, да рано примети и најмању раницу и да је лечи у сарадњи са лекаром, а не надрилекарским мелемима, наводи др Лалић.

Класични симптоми шећерне болести су појачана жеђ, учестало мокрење, општа слабост и губитак у тежини, али на жалост врло често човек дуго олако прелази преко ових знакова упозорења, јер се понекад јавља тек само један симптом, а некада наизменично.

Оливера Поповић