Пише ми конзул

Добих пре неколико дана писмо из Конзулата Републике Србије у Лиону у Француској. Већ сама коверта са званичним меморандумом ме просто уплашила.
Као и сви из моје генерације и код мене је остала нека врста урођеног страха од «власти », оне раније, али и ове садашње .

Да нисам нешто скривио? Да се нисам о нешто огрешио? Да се није нешто „крупно“ десило, а опет има неке везе са мном?

Јесмо ли опет кренули у неки ратни поход, или у повратак Косова, па треба мало да се припомогне са хуманитарном помоћи?

Док отварам писмо, пролете ми кроз главу: „Можда се нешто десило мојој мајци у Србији па ме званично обавештавају?“ Али ни моја мајка, а ни ја нисмо баш неке посебне личности да би се и држава о нама тако много старала.

Већ само ословљавање са „поштовани“ ме још више збуни. Шта ће Конзулу толика учтивост у обраћању мени који сам већ 30 година «на привременом раду у иностранству» ? У међувремену сам и држављанство променио, од Југословена сам постао Србин, па сам морао и познаницима, Французима да објашњавам да нисам више «Југо» како су нас све звали, него да ми нађу неки други надимак. «Србо» ? Може и «Србо» иако сам Драган.

“Част ми је да Вас обавестим....“ наставља конзул. Па још ово „В“ великим словом…изгледа да не мирише на добро, или је писмо намењено неком другом а не мени.

„Влада Републике Србије донела одлуку да затвори Конзулат Србије у Лиону 30. јуна 2009....“

А, о томе се ради!

Наставља конзул у стилу "…обавештавамо сву родбину и пријатеље да ће наш мили и никад непрежаљени Конзулат, славне Ребублике Србије испустити душу за који дан, тачније 30. јуна ове године..."

Па откуд сад, баш после посете нашег Председника Саркозију ? Зар сад кад смо «обновили« пријатељство и кумство са Француском ? Да, да кумство. Читам да ће нам Саркози бити кум при уласку у Европу.

Шта ћемо сад за папире, за пасосш, за састанке дијаспоре, где ћемо се договарати и свађати? Каже конзул сад ће Париз бити наш Конзулат.

Ђорђе из Нице мора сад прећи као од Ђевђелије до Триглава, а можда и више за неки административни акт. Много велика даљина.

Било је то скоро јуче кад нам је амбасадор Диклић објашњавао да треба дати “приоритет” контактима Србије на лионском подручју, више него Паризу. Зашто?
Зато што је ово подручје величине Србије, што има исти број становника, што је лакше наћи предузећа и компаније неких наших сразмера које су заинтересоване за кооперацију са нама, па нас из Србије има много у овом делу Француске…и још других интересантних елемената које сам позаборављао. Вероватно ни они нису били Бог зна шта чим их је Влада одбацила.

Где ли би наш министар за дијаспору кад о томе одлучива Влада? Што он бар не покуша да задржи наш Конзулат.

Највероватније да и њега нико не слуша као ни нас. Поготову нас. Ми смо плаћали “данак” отаџбини од Броза, Милошевића, преко газда Језде, Дафине, Зајмова Србији, “добродошлица” на граници, мостарина и путарина, па до помоћи у преживљавању свим нашима који живе у Србији.

Било је страшно под бомбама, али није лако ни данас у приватизацији.

И ми овде смо изгубили ентузијазам и поверење. Ретко ко размишља о повратку, инвестицијама. Знате ону «кога су змије уједале и гуштера се боји».

Да се вратим писму још једном. Жао конзулу што нас напушта, моли нас да наставимо да радимо на „српско-француском пријатељству“. Тужан крај. Шта да човек друго каже?

Има још нешто што он не сме да напише, али можемо Спасоје, Милован, Максим и ја.

Истањила нам се Србија, осиромашила, очерупана и покрадена, без енергије, ево и Ђоковић изгуби у Паризу, Видић у Риму... Не могу ни они да нас носе на леђима годинама.

Нема пара ни за кирију конзулата у Лиону, ни за двоје-троје службеника а камоли за друго шта .
Да сам неким случајем члан Владе, рекао бих истину народу и с једне и са друге стране границе...Овако, глава нам је још увек у облацима а не видимо да смо добрано загазили ....