Среда, 28.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Kинотека, острво с благом

Горан Паскаљевић

Када ми је „Политика” понудила да напишем пригодан текст поводом 60 година Југословенске кинотеке, нисам био спреман да одмах прихватим ову обавезу. Тренутно у Паризу завршавам мој најновији, петнаести играни филм „Медени месец” и већ сам прекорачио све рокове. Изговорио сам се да једноставно немам ни тренутак слободног времена. Али, успомене су почеле да навиру, савест је почела да ради и схватио сам да је Кинотека нераздвојиви део мене, и приватно и професионално и да јој дугујем много више од једног пригодног  текста у новинама.

Пре свега, Кинотеци дугујем то што сам уопште дошао на идеју да се бавим филмом. Како је то почело?

Моји родитељи, отац Владимир, књижевник, и мајка Оливера, професор, већ су ме природно заинтересовали за културу и уметност. Жеља ми је била да постанем писац као и мој отац, или историчар уметности, али тек је случај одредио моју даљу судбину.

После развода мојих родитеља живео сам у Нишу код бабе и деде до своје шеснаесте године. Баба се тешко разболела и морао сам да се вратим у Београд код мајке која је становала у малом стану са мојим очухом и сестром Сањом у Кнез-Михаиловој 19, одмах изнад библиотеке Југословенске кинотеке.

Мој очух Филип Аћимовић, врхунски интелектуалац са течним знањем пет светских језика, изгубио је посао уредника листа „20. октобар”,  пошто је у то време био политички неподобан. Запослио се, игром случаја, у Кинотеци као обичан економ. Његово знање о филму у неколико следећих година постало је невероватно. Једино је могло да се у нас пореди са знањем професора Душка Стојановића. Он је брзо напредовао и уз тадашњег директора Владимира Погачића, нашег истакнутог редитеља, постао је незаобилазни човек Југословенске кинотеке који је много учинио да она постане један од најбогатијих филмских архива на свету.

Дакле, мој очух ми је предложио да, уместо што увече глуварим по Кнез- Михаиловој, зарадим за џепарац тако што ћу на улазу биоскопа Музеја југословенске кинотеке у Косовској улици да цепам карте и повремено радим посао разводника.

Циклус филмова италијанског неореализма, посебно Де Сикин филм „Крадљивци бицикла”, као и филмови француског поетског реализма, класици немог филма, које сам гледао по пет-шест пута, потпуно су ме очарали и открили ми да је филмска уметност равноправна са другим класичним уметностима. За мене више није било дилеме да ли ћу се бавити филмом?

(/slika2)И данас, када бацим поглед на моју богату филмску каријеру, могу само да кажем велико хвала Кинотеци и мом очуху који су ме филмски образовали.

Зашто Југословенској кинотеци дугујем образовање?

Зато што је била, а данас је још и више, ретка установа културе у светским размерама. Она не само да чува национално филмско благо, већ је однос 80 одсто према 20 одсто у корист светске кинематографије. Многе иностране кинотеке долазиле су до копија својих изгубљених филмова баш у Београду. Мађари, Италијани, Немци, Французи и други долазили су у Југословенску кинотеку која им је несебично уступала на копирање уникатне копије, а заузврат је добијала друге копије филмова, тако да је данас у депоима у Кошутњаку скоро читава светска историја филма доступна свима.

Прва генерација „кинотечана”, поред Погачића и Филипа Аћимовића, учинила је заиста подвиг својим ентузијазмом и залагањем да подигне Кинотеку на ниво једног од најбогатијих филмских архива у свету.

Не памтим сва имена, али морам да поменем бар неке чијих се ликова живо сећам:  госпођу Добровић, Јешу, Матана, Борку, Стеву Јовичића, Бањевића, чика Мајца, малог Бранка, Шерифа, Перу Станојевића… Данашња генерација на челу са великим ентузијастом Ралетом Зеленовићем такође је на путу да учини подвиг. Отворен је нови депо за  професионално чување копија, уз помоћ наше и француске владе. Обишао сам га, заједно са Ликом Бесоном, који је истински био импресиониран. И не само он, већ и многе стране и домаће филмаџије . Такође, нова генерација „кинотечана” је огромним залагањем већ успела да у архив заведе преко 12. 000 наслова, а раде и на формирању Центра за дигитализацију и рестаурацију архивске грађе. Нова зграда је подигнута, али недостају средства за њено коначно опремање, а то је значајно, и те како је значајно, јер Кинотека је била и биће најважнија филмска школа кроз коју су прошле све наше генерације филмских стваралаца.

Неко ће рећи да су сви филмови данас доступни преко интернета и пиратских копија, да нисам у праву када тврдим да је Кинотека и данас најважнија филмска установа у нас.

Али, када знамо да је у плану да ускоро у Југословенској кинотеци све буде под истим кровом, све што је на филмској траци, укључујући не само игране филмове, већ и телевизијске и оно што се чува у архиву „Филмских новости”, нема места сумњи.

Да подвучем  „на филмској траци”. Ту је битна разлика између електронике којој се још увек не зна трајност и филма који се бригом и рестаурацијом и поновном рестаурацијом може очувати заувек.   

Када ми је чувени Музеј модерних уметности из Њујорка понудио да организује комплетну ретроспективу мојих филмова (јануар 2008), што је једна од највећих почасти коју може да доживи један филмски аутор, обратио сам се Кинотеци. Тамо су сачувани оригинални негативи скоро свих мојих ранијих филмова. Нажалост, неки негативи су расути у оближњим лабораторијама Бугарске, Хрватске, Словеније и других држава. Продуценти нису поштовали правило да издвоје нову копију сваког произведеног филма и депонују је у Кинотеци, као што закон налаже. Чак сам имао и проблема са продуцентом мојих раних филмова који су снимани уз огромно учешће државног новца. Позивали су се на то да су они власници физичких ауторских права. Какав апсурд!?

Ипак, уз финансијску помоћ Владе Републике Србије и огромно залагање „кинотечана”, ретроспектива  у Њујорку је одржана, и без лажне скромности, могу да кажем са великим успехом  за мене лично, али и за српску кинематографију.

У Чешкој је, на пример, већ одавно законодавац предвидео да сва права филмова који су снимљени уз помоћ државе, припадну њиховој Кинотеци, после десет година комерцијалне експлоатације, уз обавезу да брине о њима и да их уступа за различите значајне филмске манифестације. Чак је чешка држава обавезала националну телевизију да емитује релевантне домаће филмове из прошлости два пута недељно, и да заузврат  уплаћује пет хиљада америчких долара по емитовању, који иду директно у фонд Чешке кинотеке за очување националног филмског блага.

Надајмо се да ће и српска држава новим законима из области културе наћи храбрости да се супротстави ситношићарџијским интересима и припреми добру законску подлогу за подвиге нове генерације  „кинотечана” на којима је одговорност за будућност наше богате филмске прошлости.

И на крају, драга моја Кинотеко и „кинотечани”свих генерација,желим Вам срећан шездесети рођендан и да га сви заједно прославимо у здрављу и весељу.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.