Субота, 21.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Победили смо

Звезда, Бари, 1991. Куп шампиона

Ето, под старе дане, заинтересовах се за теорију еволуције. Можда је то због непрекидног крекетања – у Америци, као и у Србији, „нас и американаца 300 милиона“ – о такозваној теорији о Интелигентном Дизајну, можда због латентне гриже савести јер сам у средњој школи мрзео биологију, а био заљубљен у професорку биологије, можда једноставно од дуга времена, не знам.

Па ево да вам одржим кратку лекцију. (Бла, бла, бла.)

Неки Француз по имену Ламарк је први, заправо, у 18. веку, створио теорију еволуције, али је у једном њеном аспекту тотално омануо. Сматрао је да се наслеђују стечене, не урођене, особине. На пример, одсечеш жаби ногу, и њени потомци (пуноглавци) се излегу без једног пераја. Којешта, рече Дарвин. Међутим, био је тај Ламарк много више у праву него што му се признаје. Једна стечена особина се и те како наслеђује. Деца звездаша су звездаши, деца партизановаца су партизановци. То је толико очигледно, да би разглабање о томе било чисто губљење времена.

Ја сам наследио звездаштво, у великим количинама. Исечем се, потече црвено-бело.

Децембра 1979., у трећем разреду средње школе, та црвено-бела манија је била на врхунцу. Звезда је играла реванш утакмицу четврт-финала Купа УЕФА против омрзнутог Бајерна, у Београду, после пораза од 2:0 у првој утакмици. Слушао сам пренос док су ми се руке тресле од нервозе. 1:0. Родило се дете мушко, име му је Савић Душко. 2:0. Друго полувреме. 3:0. Ни једног правог звездаша не треба да подсећам тог пораза у победи и победе у поразу.

Fast-forward 12 година. Времена су се променила. Њујорк је у мом животу баш заменио Београд, Бродвеј је заменио Булевар, а унезвереност у новом свету и, углавном, усамљеност су заменили окружење породице и другова. Фудбал, наравно, ништа није могло да замени. New York Giants уместо Звезде? I don't think so. (Тако се на енглеском каже „Мало морген“)

Била је среда, око 4 после подне, Eastern Standard Time. Њујорк се знојио под једним од изненадних топлих таласа који понекад наиђу у рано пролеће. Ја сам се знојио бубајући нешто чега се више не сећам. Шта, како, када и ко ме је довео до тога да бубам то шта сам бубао, причаћу вам неки други пут. Сад причамо о фудбалу.

Звони телефон.

„Победили смо.“ Био је то мој отац, преко океана, без даха, као да је копао (и ископао) Панамски канал.

Молим?

Победили смо.

Ко је победио, ко је изгубио?

Звезда.

Кога?

Бајерн.

Бајерн?

Бајерн.

Па како су победили?

У последњем минуту. Ма не, у последњем секунду!

Па који је био резултат?

2:2

Па значи био је реми?

Ма не, победили смо. Победили смо. (врло благо, скоро неприметно, повишење интонације)

Добро, победили смо. И шта сад, кад смо победили?

Како - како шта сад? (врло приметно повишење интонације)

Па лепо, шта сад, кад смо победили са 2:2?

Ту је већ мој јадни отац изгубио стрпљење са својим американизованим сином, који ето није имао појма да (1) Звезда игра са Бајерном, (2) да је у питању реванш-утакмица после ПОБЕДЕ у Минхену од 2:1, (3) да се ради о полу-финалу Купа Шампиона, и (4) да је толика количина незнања битних ствари потпуно неприхватљива. Џаба мени све те школе кад ништа не знам.

Проклетство живота у емиграцији није у недостатку ћевапа и урнебес салате. Није ни у недостатку Калемегдана и Аде. Није, чак, ни у раздвојености поводом разноразних свадби, рођења и сахрана – јер, ако су нам битни, потрудићемо се да им присуствујемо, па макар долазили преко света, а ако нам нису битни, у сваком случају имамо добар изговор да их ескивирамо. Право проклетство је у разилажењу заплетених животних токова, предодређених да теку један уз други, и да зависе један од другог, и у лаганом и незауставном, као кинеско мучење, удаљавању, корак по корак, дан по дан, спортску среду по спортску среду.

Још 15 година унапред, лето 2006. Време лети, понекад лепо, понекад мучно. У међувремену сам се преселио у Њу Џерси, а мој отац тамо где Звезда увек побеђује. Прошли смо 1999., и ви тамо и ми овде. Други пут ћемо о томе, да се задржимо за сада на лакшим темама. Гле чуда, фудбал („наш“ фудбал, не „њихов“ фудбал) освојио је Вол Стрит. Светско првенство на екранима који треба да прате кретања на берзи. Пенали прекидају састанке. Најважнија споредна ствар на свету је потиснула најважнију важну ствар на свету, новац, из њеног сопственог храма.

Не сећам се утакмице, али се сећам коментара мог колеге Бруса. Изједначили су, рекао је помало задихано. У последњем минуту. А онда је додао, ма не, у последњем секунду.

Од тога до Google Videa је био само један корак. Цела утакмица, од изласка из тунела до бакљаде на трибинама, мало замрљана снегом година, али сасвим прихватљива. Синиша Михајловић у 25. минуту обара Ф-117 из слободног ударца. Па онда Швабе изједначе, па поведу. Па погоде стативу. А Звезда пропушта шансу за шансом. А ја седим у канцеларији, на 45. спрату зграде у јужном Менхетну, удаљен 6 временских зона и 15 година од места догађаја, гледам све то по први пут, и нервирам се. Руке ми се, малкице, ма не баш тресу, али да кажемо, подрхтавају.

А како и не би? Па то је била лудница! Утакмица за инфаркт. По свему судећи, гледаћемо продужетке, два пута по 15 минута. Кад онда, као гром из ведрог неба - Југовић! Панчев. Југовић! Просинечки!! Михајловић!!! Небо се отворило!!! Стадион је експлодирао!!!

Господе боже, како је ово ико преживео?

И онда – крај!

Какво славље на стадиону, а верујем и у вашим домовима, промукло арлауче мој екран. У целој Југославији. Широм света.

Укључујући и једну канцеларију на Менхетну.

Спорт је, кажу учене главе, ритуализовани рат. Кажу још да потиче, као и све остало шта нас чини тиме шта јесмо, из саване, и да је ратоборност, као уосталом и грамзивост, по свему судећи, представљала еволуциону предност. Пусти пар мајмуна да трчкарају наоколо и за пар милиона година створиће НАТО и Вол Стрит. И можда, ако су стварно талентовани, фудбал.

Али није сад то битно. Није битно ни да ми је требало целих 15 година да разумем.

Опет је среда, 4 сата после подне, Eastern Standard Time. Кога да зовем да јавим: Победили смо!

Са 2:2.

Коментари31
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.