Недеља, 02.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Поремећаји личности и убиства

Повремена окрутна убиства сваки пут изнова покрећу питање шта се у Србији дешава са њеним, до распада земље, релативно мирољубивим становништвом. Тачно је да је од почетка прошле деценије забележено више насилних смрти него раније, али та учесталост још увек не одудара од просека који одликује друге земље препуштене транзиционој ветрометини.

Светске статистике указују да два екстремна пола у погледу учесталости убистава заузимају Ирак са 100 и шаролика група земаља (Хонгконг, Сингапур, Мароко) са 0,5 страдалих на 100.000 становника годишње. У оквиру тог двестоструког распона, вероватноћа да се погине у Србији је десетоструко већа него у најбезбеднијим земљама, али је, за утеху, двадесет пута мања него у Ираку. Упоредо са социјалним, психолошким и другим околностима, изменили су се мотиви и начин убијања, али је код нас најупадљивија промена у вези са судбином убица: у Београду је 1985. остајало нерасветљено свако 50, а 1993. свако треће убиство.

Међу лаицима је распрострањено уверење да им највећа опасност прети од ,,с ума сишавших”, то јест, тешких психијатријских болесника (шизофренија, параноја, меланхолија). Епидемиолошки подаци заиста указују на извесну, мада не изразиту, повезаност између шизофреније и насиља, али ови болесници нису само извршиоци, већ су често и жртве. Агресији су склони параноидни шизофреничари, по правилу млади, незапослени мушкарци, са криминалним досјеом у полицији, а њихове умишљене мисаоне конструкције (љубомора, наводна претња или завера) усмерене су према ближњима. Када је реч о меланхолији, као негативној фази такозваних афективних (манично-депресивних, биполарних) поремећаја, у питању су обично младе жене које, гоњене бригом и љубављу, своју децу и супруга од имагинарних претњи ,,штите” њиховом ликвидацијом, да би потом обично дигле руку и на себе.

У укупној структури, таква убиства чине само 10-15 одсто, а за већину осталих случајева починиоце превасходно треба тражити међу људима са такозваним поремећајима личности. За друштво би најједноставније било да такве појединце трајније изолује. Постоје стидљиви и ограничени покушаји у том погледу: аустралијски Врховни суд недавно је подржао уставност закона по коме се сексуални напасници могу задржати у затвору и по истеку издржане казне уколико се процени да постоји опасност од рецидивизма. У САД се младим људима, када трећи пут, без обзира на тежину преступа, дођу у сукоб са законом, обавезно изричу дугогодишње затворске казне.

Разлози за уздржаност (тачније, немоћ) друштва су бројни. Психијатријска епидемиологија је показала да душевне болести нису, како се веровало, ретки феномени. Рецимо, сваки 50. грађанин има афективни поремећај на нивоу психозе (народски, лудила) а уз сиву граничну зону се налази још 2-5 одсто људи. Много су учесталији поремећаји личности, који се могу уочити код сваког 6. или 7. припадника ,,нормалне” популације. Уз то, ментално здравље се мора посматрати као динамичан феномен јер су студије праћења показале да изненађујуће висок проценат душевно стабилних личности које бар једном током живота, макар на кратко, испоље понашање које јасно одудара од нормалног.

Додајмо да су и сами психијатри помогли да се, у оквиру такозваног антипсихијатријског покрета, развеју предрасуде о психичким болесницима као чудацима које треба трајно или што дуже конфинирати. Уз често ефикасне лекове, развој цивилног друштва је такође учинио да превлада став о толерисању различитости и осуди принуде већине над појединцима који се друкчије понашају или неуобичајено изгледају.

Уз објашњење да је страх јавности од тешких психичких болесника у великој мери неоснован, стручњаци у најразвијенијим земљама указују да је ипак потребно обратити пажњу на безбедност особа у њиховом окружењу и уздају се у даље усавршавање психоактивних лекова. О евентуалним мерама према много бројнијој категорији особа с поремећајима личности говори се махом тек после њихових сукоба са законом.

Имајући у виду релативну беспомоћност богатијих средина да се носе с тим проблемом, не треба ни код нас превише очекивати. Ипак, много се може постићи бржим превентивним деловањем полиције и енергичнијом реакцијом судских власти, а када је о тешким психичким болесницима реч, сталном провером редовности узимања лекова и бољом сарадњом између психијатара и социјалних радника на терену.

професор Медицинског факултета у пензији

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.