Професор у загрљају транзиције

Горњи Милановац – Данас ће порцију пасуља и четврт векне, добијене на шалтеру народне кухиње, професор машинства Драшко Гмизић поделити на два оброка: доручковаће око 10 сати, а вечерати пред залазак сунца. Тако је чинио свакога дана већ два месеца, тако ће и сутра, прекосутра... Са дипломом факултета, са 23 године радног стажа, све у предузећу металних конструкција „Секо“, и са 52 године живота, постао је – социјални случај.

– Радио сам као пројектант, при крају и као шеф развоја. Пројектовао сам и уграђивао опрему, између осталог, у новосадском хотелу „Апарт“ и земунској „Галеници“, били су то послови велике вредности. Пре пет година, фирма „Секо“ је доспела у стечај, а ја на списак незапослених. До смрти мајке, пре три и по месеца, живели смо нас двоје од 17.000 динара породичне пензије. Од тада сам без икаквих прихода – прича нам Драшко пред народном кухињом Црвеног крста са порцијом топлог варива у рукама.

Није Драшко никада помишљао да ће, ето, једном постати абонент казана за најсиромашније. После одласка мајке, патио се месец-два, док није стигао до очаја.

Али, нису само порција варива и парче векне, макар и надвоје подељени, довољни за живот. Без воде и струје се не може, а то кошта. За Драшка око три хиљаде динара месечно.

– Имам тројицу другара који ми дадну по хиљадарку. Двојица су обични радници, са малим платама, један је професор који издржава целу породицу. Немају ни они колико им је потребно, а помажу ми – открива Драшко како „покрива“ тај трошак.

Једно зло никада не долази само, како је то народ давно уочио. Раније је понеки динар зарађивао подучавајући средњошколце математици и механици. Онда је обневидео, а пре месец дана оперисао катаракту. Сад чека да скине конце и да стави сочива. Потом би могао поново да ради, рецимо као наставник у школи или који други посао. Са недовољним стажом ваља чекати још 13 година до прве пензије.