Додирни ми свињске коленице

Сваког јуна, позовем друштво да играмо баскет испред моје гараже. Скупе се Кубанци, Ирци, Јевреји, Италијани, пар Грка, а бога ми и по неки Американац. И, наравно, мајстори кошарке, Срби. Праве Уједињене Нације у малом.

Зашто јуна? Имам своје разлоге, други пут о томе. А и зато што је време лепо. На свеже млеко мирише дан, птице певају на сав глас.

Кад се позивају гости, треба и да се нахране и напоје. Има једна продавница пића овде у комшилуку што продаје Навипову шљивовицу, и мој пријатељ Давид ми увек купи флашу. Питање пива је компликованије. Кад бих нашао негде БИП-ово пиво, у правим флашама од пола литра за праве мушкарце, не у овим цуцлама у којима се продаје Бадвајзер, умро бих од среће. Међутим, ето, још сам жив. У целом Њу Џерсију, ни трага ни гласа од БИП-овог пива.

Те пивске мисли ме, наравно, увек баце у меланхолично размишљање о томе како се увек у окружењу БИП-овог пива трага за Хајнекеном, и обрнуто. Знамо ми где тај пут води, је л' тако? Али то је тема дубока као онај океански понор код Јапана, чини ми се да се зове Маријанин јарак, ако то јест ТВ не лаже. Оставимо се сад тога. Идемо у плићак, с флашом пива у руци. Било каквог. Само да није Бадвајзер.

Храна је, наравно, огледало културе. То је у ствари једна врло пацифистичка мисао, јер многе до крви завађене културе (не-културе?) у том огледалу у ствари изгледају идентично. Дозволите ми кратку дигресију. Једном приликом, у распону од недељу дана, био сам на пријему у кући Арапа из Либана, и у кући Јевреја из Израела. И једни и други су ми понудили хумус (хм, то ме увек подсети на лекцију из познавања природе и друштва из 3. разреда основне школе, да се земља дели на црницу, здравицу и мртвицу. Тако смо барем ми учили давних седамдесетих. Овај јестиви хумус се иначе прави тако што се извесна врста пасуља измуља у конзистенцију врло финог пиреа. Чини ми се да се у нашим крајевима то води под именом „папула“, мада можда грешим. Руку на срце, ништа посебно.) Поента је у томе да су ми и једни и други, и Арапи и Јевреји, објаснили да је тај хумус њихово национално јело. Било је ту и нешто у смислу да су њихове респективне бабе биле светски шампиони у прављењу хумуса, итд, итд, али то сад није битно.

Исто се, наравно, односи и на наше српске кулинарске изуме. У недостатку патентне заштите, тешко је рећи коме је шта првоме пало на памет. Ето читам у „Енциклопедији роштиља“ да Монголи праве кратке, зачињене кобасице од млевеног меса, и да кад се пеку треба да играју, баш онако како ме је мој брат од ујака, велемајстор роштиља, подучавао да се пеку ћевапи.

Него, много смо се запричали. Натраг на мој баскет бал. Волим да дочекам госте кратким монголским кобасицама, још врућим од игре по роштиљу. Несумњиво, кроз вене ми протиче врела крв Џингис Кана.

После тога, међутим, долазе озбиљније ствари.

О тим озбиљнијим стварима не могу да вам причам без помене мог пријатеља Малакија (Malachy). Пре пар година, радећи на заједничком пројекту, беше то нешто у вези са тржиштем валута, схватио сам да је Малаки невероватно интересантан тип. Ирац, атеиста, завршио вајарство, ишао пар година на чувену Уметничку школу на Јелу (један од осам великих универзитета из „Лиге пузавица“, или како год се „ivy“ каже на српском), али је из не знам ког разлога баталио, паре ваљда, и запослио се у Вол Стриту на једном од многих аморфних положаја које је врло тешко дефинисати.

Ја пијем кафу, он пуши. Тако су нас пороци зближили. Испоставило се да сем благе порочности делимо још једну страст: љубав према јелу, посебно животињског порекла. Почели смо, као залудне домаћице, да размењујемо рецепте. Ја сам се правио важан објашњавајући му кореографију балета кратких монголских кобасица, и томе слично. Ситнице, једном речју. Малаки атеистички Ирац је, међутим, озбиљан ждероња. Месождерски геније, могло би се рећи. Виртуоз жвакања. Носи на души тоне термички прерађених беланчевина. С времена на време, поготово радним даном кад „ради од куће“, пошаље ми слику са свог роштиља, увек негде око ручка, и објасни ми како је, ето, за тих пар сати колико су провели заједно, успоставио духовну везу са громадом меса коју је пекао на тихој, тихој ватри (и несумњиво јој певушио успаванку током целог процеса).

(/slika2)Тако ме је Малаки, личним примером правог гуруа, увео у свој храм холестерола и навео да о месу размишљам на нови начин, ослобођен ограничења на којима самопослуге инсистирају. Оно шта он проповеда је да се у сваком погледу – новчаном, гастрономском, духовном – много више исплати да се, уместо у Whole Foods или ShopRite, викендом крене у обилазак фарми на северу Њујорка, или по разноразним забитима Њу Џерсија. Ту се још увек, по предању, гаје „срећне свиње“.

Инспирисан новом религијом и снабдевен одговарајућим идејним смерницама, кренуо сам, дакле, у потрагу за срећним свињама. Није ми дуго требало (а тражио сам како се данас све тражи – путем Google-а) да нађем месару у Њу Провиденсу, пола сата удаљену од мог роштиља. Све држе. 'Оћеш кобасице, крвавице („black pudding“), шварглу („head cheese“, тј. сир од главе), говеђи језик, беле бубреге („beef fries“), све има. Ма нема проблема.

Ту, у месари у Њу Провиденсу, доживео сам просветљење.

Живот није вредан живљења ако се с времена на време намерно не закомпликује, ако се с времена на време не уради нешто ново, без разлога, само зато што звучи интересантно. Или неуобичајено. Или неозбиљно. Ове године, захваљујући мом пријатељу Малакију, правој уметничкој души, и месари ослобођеној од проблема, за моје гладне госте спремам нешто дијаметрално супротно смрзнутим пљескавицама из картонских кутија. Сматрам то као кулминацију животног пута, као комплетирање круга којим досежемо више нивое постојања, нивое насељене вечито срећним божјим створењима.

Ако им се не допадне, у толико боље, више за мене.

Печем прасе на ражњу!