Кнежев конак не сме да пропадне

Горња Гружа – На текст „Тихо умирање кнежевог конака“  („Политика“, 17.  јуни), у којем је, речју и сликом,  упозорено на стање куће кнеза Милоша у Горњој Црнући, одазвао се Светислав Жиловић (82)  из гружанског Липовца.

– Пошто постоји идеја да се Милошев конак пресели из приватног дворишта, заштити од пропадања и учини приступачнијим за посетиоце него што је сада, желим да помогнем. Поклањам два хектара земљишта на брду Таламбас, а својим средствима ћу да изградим километар и по асфалтног пута од саобраћајнице Крагујевац – Горњи Милановац до конака и да доведем воду са планине Јешевац – јавио се прекјуче телефоном нашем дописништву, па смо се убрзо нашли на Таламбасу.

Висораван изнад десне обале речице Груже (конак је на левој страни, на падини планине Рудник), сва у ливадама, одакле поглед пуца на све стране. На Таламбасу су се кратко населили Жиловић по доласку из Херцеговине, али су, због удаљености воде, брзо сишли у долину. То је разлог што Светислав жели да оживи ову висораван, али није једини.

– После пада Смедерева, 1459. године, деспот Стефан Високи је на овом брду својим велможама објавио пропаст Србије. Руски конзул је, такође овде, српским устаницима прочитао осми члан Букурештанског мира, склопљеног између Русије и Турске, који се односио на Србију. Крај Милошевог конака, буде ли се прихватила моја понуда, биће видеобим за сликовит приказ српске историје, затим паркиралиште за десет аутобуса и стотину путничких кола – открива нам своје планове Жиловић.

А кад је о историји реч, на највишој тачки Таламбаса планира да подигне висок камени обелиск са натписом: „Нашем баћушки, цару Николају II – српски народ“;  то је захвалност последњем руском цару што је ултиматумом приморао Французе да на своје лађе прихвате српску војску после албанске голготе.

Свих шест хектара земље и све што подигне на Таламбасу, а уз то још и хотел са четири звездице недавно саграђен у Враћевшници, обновљену стару школу у којој је завршио прва четири разреда код свог оца учитеља, те другу имовину коју поседује ван родног Липовца, Светислав Жиловић завештава родном крају као своју задужбину. О њој ће водити рачуна Црвени крст Србије са чијим представницима је, прошле недеље, обавио разговор.

Бошко Ломовић

----------------------------------------------------

Кратка биографија

Ко је човек који сања да постане задужбинар, данас када та врста добротворства богаташима ретко пада на памет?

–  Земљу сам напустио 1947. године и наредних 50 година провео у свету бизниса, од Истамбула до Лондона. Супруга и ја смо без деце, па је право да све стечено оставим свом народу  –  у најкраћем одговара Светислав.