Уторак, 28.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Како сам купила стан са минималцем

Становање је заиста постало велики проблем у Паризу, што због мањка простора за изградњу, што због ужасно компликованих процедура за добијање грађевинске дозволе, што због западњачког индивидуализма који је заузео место породице као главне ћелије друштва.

Сваки трећи француски брак се завршава разводом, а у самом Паризу и сваки други. Станова, једноставно, нема довољно, тако да људи купују напуштена складишта како би их адаптирали у модернистичке сликарске атељее или изнајмљују куће у којима живе са многобројним цимерима. Неки живе и у собама за послугу од неколико квадратних метара, које се налазе у поткровљу и имају само један турски “чучавац” за све станаре. Они најсиромашнији, као што су илегални имигранти или самохране мајке, живе у некој врсти мотела где се плаћа месечна кирија. Ту су и бесправно усељена лица у напуштеним зградама, која организују демонстрације да траже смештај од државе. Међутим, прошле године је донет закон према коме сваки незбринути бескућник може да тужи државу и добије процес. Процес можда да, али смештај...

Ако у Француској из неког разлога престанете да плаћате кирију, власник стана нема право да вас избаци без судског процеса који траје око три године. Поред тога, оно је забрањено због хладноће између октобра и марта, а за избацивање је надлежна само полиција. Осигуравајућа друштва обавезно изузимају стамбене спорове из уговора за правну заштиту. Тек одненавно су судски процеси скраћени на само годину дана.

Због свега тога се власници дословно плаше да издају станове онима који немају родитељску или неку другу солидну гаранцију, а траже да вам месечна плата износи најмање три месечне кирије. Ако је минимална француска плата за пуно радно време хиљаду евра, а плата компјутерског инжењера на почетку каријере две хиљаде, онда је јасно да само компјутерски инжењер може да изнајми гарсоњеру чија је просечна кирија шест стотина евра. Можда би понеки компјутерски инжењер пожелео и већи стан, али то је могуће само за онога ко још увек станује код родитеља.

Наравно, постоје и социјални “станови са умереном киријом” који се могу добити преко општине или фирме у којој се ради. Међутим, на њих се чека и по десетак година. Што је најгоре, такви станови се никада не враћају на тржиште јер их станари издају на црно чим себи купе кућу. Тек је прошле године изашао закон да се таква станарска права не могу преносити те да свако мора да засебно поднесе захтев за нови смештај.

Постоје и станови са блокираном киријом изграђни пре 1948. године где је станарско право доживотно ради дотрајалости зграде. Када се неки стан продаје по веома ниској цени, обично се ради о таквом случају. На крају, ту су и домови за студенте, самохране мајке, бескућнике, стране раднике, душевне болеснике и наркомане.

(/slika2)

Мој први посао био је у модној кући Кристијан Диор, где сам радила на телефонској централи. Ујутро сам ишла на предавања на факултету, а од два поподне до увече на посао. Иако је радно време било скраћено, плата ми је била хиљаду евра, што је представљало минималац за неки други посао на пуно радно време. Међутим, са таквом платом се није могао наћи баш никакав стан. Имала сам пуно среће што сам пронашла цимерку, једну Мароканку из Казабланке, са којом сам делила гарсоњеру у северном делу града. Налазила се у кварту званом Стаљинград који је више личио на гето јер је био препун странаца. Ту су се налазили кинески кројачки атељеи, халал месаре, афрички базар и једна џамија. 

Међутим, моја цимерка се после неког времена удала и требало је да пронађем нови стан. Наравно, студентски дом је требало прецртати јер нисам имала стипендију, а ионако је било места за само једнога од више десетина студената. Онда сам покушала преко своје фирме која ми је послала неколико понуда, али је и осталих две стотине запослених у потрази за станом добијало ту исту понуду, тако да никада нисам успела да дођем довољно брзо.

На крају сам назвала неколико “женских домова” где су ме питали да ли сам можда самохрана мајка, наркоманка, политички азилант, социјални или психијатријски случај... Изгледа да само за нормалне људе није било места.

Један комшија са француских Антила ми је предложио да се негде бесправно уселим, на шта сам му ја лепо објаснила да ми нису привлачне илегалне опције. “Па шта, сви људи на свету су почнили макар неко кривично дело, дођи да ти покажем,” рекао је он. Док смо ходали кроз ходник у метроу, он је узвикнуо, “Полиција!” Одједном су се нека три младића, која су ходала испред нас, дала у бег. Мој комшија није ни најмање личио на полицајца, са својом Боб Марли фризуром и одећом у свим дугиним бојама, али младићи се нису ни осврнули да провере.

Онда сам сасвим случајно дошла на идеју да узмем кредит у својој банци и купим макар једну собу. Наиме, банкарски чиновници воле да вам отварају велики број најразличитијих рачуна, како би добили провизију од својих претпостављених. Тако сам ја са мнималном платом имала равно шест рачуна који су сви били везани за текући – један за свакодневну штедњу, један ослобођен од пореза, један за финансирање грађевинских радова, ко зна зашто сам га отворила.

Један се чак звао “трешња” и заиста не знам чему је служио. На реклами је била торта а на торти трешња, ваљда зато. Један од њих се звао “план за стамбену штедњу” и пало ми је на памет да покушам.

Моја банкарка се насмешила и рекла да не долази у обзир никакав стамбени кредит, јер “ви госпођице не зарађујете ништа.” Решила сам да одем у неку другу банку и после многих перипетија напокон пронашла једну која је прихватила да ми позајми суму од које је могла да се купи соба за послугу у поткровљу. Радило се о оној истој која је откупила нашу Меридијан банку. Можда сам им зато и била толико симпатична.

(/slika3)Биће и то добро за почетак, мислила сам. У преговорима за стамбени кредит сам се определила за гаранцију једног осигуравајућег друштва, како не бих морала да ставим стан под хипотеку. Затражила сам од банке да у уговор унесе клаузулу да могу бесплатно да отплатим део главнице када год то пожелим, у замену за вишу каматну стопу.

Банке не воле када им се дуг враћа пре времена јер зарађују од камате, али је то најбољи начин да кредит испадне јефтинији. Сваке године бих испразнила рачун и вратила део главнице како би се скратило трајање кредита и аутоматски смањила камата која се израчунава на основу преостале главнице.

Успут сам у библиотеци прочитала неколико књига о купопродаји станова како бих се упознала са процедуром. Специјализовани часописи су једном годишње објављивали тржишне цене у зависности од кварта, близине превоза, осветљења или спрата. Стан је увек скупљи ако је на последњем спрату јер је онда осветљенији, а скупљи је и ако је окренут према југу јер ће бити осветљен дуже времена.

Станови који су у приземљу су влажни, а они који су окренути према северу или према дворишту су мрачни. У Паризу има јако много прастарих зграда које потичу из времена када се нужда вршила напољу, тако да су у њима цеви превише уске и морају се монтирати специјалне WC шоље са уграђеном машином за млевење која бруји када се пусти вода и у коју се не сме бацати тоалетни папир. Не верујем да такве машине, које се зову “sanibroyeur”, постоје у Србији. (Можда је чучавац ипак био боља идеја.)

У неколико наврата, покушали су да ми продају станове који су имали сличне зачкољице, ослањајући се на то што сам странкиња. Веома брзо сам схватила да морам да читам између редова пре потписивања било каквог уговора. Када би ме неки трговац некретнинама упитао колико сам станова већ видела, заправо је желео да зна може ли ми увалити макар шта. Када би ме упитао да ли ћу живети сама, то није због тога што жели да ми се удвара него зато што се ради о озлоглашеном кварту где не залази ни полиција.

Једном приликом сам хтела да потпишем уговор за једну симпатичну гарсоњеру где је власник желео да ми поклони постојећи намештај, што ме је натерало да мало боље проучим документе.

Испоставило се да се радило о проневери пореза, јер је агенција повећала своју провизију а снизила цену самог стана, како би разлику исплатила продавцу у кешу, “на црно”. Пре него што је истекла недеља дана, отказала сам куповину и повратила уплаћену провизију. И иначе у животу, ако је нешто превише лепо да би било истинито, то је зато што стварно јесте тако.

Током пуна три месеца, посетила сам укупно тридесетак станова све горих од горег. Један је имао блиндирана врата, један поглед на склониште за бескућнике, а један је чак смрдео на шталу. Молила сам трговце да ми показују само оне станове у којима би и сами могли да станују. Напокон ми се осмехнула срећа и пронашла сам гарсоњеру од двадесет квадрата у сасвим нормалној згради, која је чак имала домара и стоматолошку ординацију. Био је на тржишту равно четрдесет и пет минута када сам извадила чековну књижицу, а цена је одговарала реалној вредности.

Замолила сам трговца некретнинама да га не фотографише јер нећу променити мишљење, те да мало сачека пре него што пошаље продавцу моју понуду, како се ни он не би предомислио. У ствари, када год се стан не прода за недељу дана, то увек значи да има неку велику ману или да је једноставно прецењен.

Када је Марија Антоанета рекла изгладнелом народу који је тражио хлеба да је остави на миру и оде да једе колаче, нико је није озбиљно схватао. Ко би у то време помислио да ће та несмотрена опаска Марије Антоанете једнога дана постати сасвим логична ? Јер, када израчунам месечну рату отплаћивања кредита, порез на земљиште, струју, воду и обавезно годишње осигурање, моја гарсоњера ме кошта сто педесет евра јефтиније од саме кирије мога комшије, који је изнајмио идентичну гарсоњеру. Када човек тражи стан за изнајмљивање, мора да се понижава и одговара на незгодна питања, а када жели да га купи, нема чекања у реду, трговац вам послужи чак и кафу и одвезе вас до стана својим колима. Понекад вам чак поклони и рекламну оловку. Не може се ни упоређивати.

У Србији многи станови нису укњижени и купопродајни процес може да буде много компликованији. Међутим, иако је Француска правна држава, стално се дешавају разноврсне преваре и обични грађанин мора стално да подсећа свог послодавца или своју банку на постојеће законе путем препорученог писма. Само ако покажете да познајете законе, они ће заиста функционисати за вас.

Данас ми то сазнање веома много користи у односима са кућним саветом.

Куповина стана је толико била препуна невероватних преокрета да сам пожелела да поделим своје искуство са другима. Једна издавачка кућа је чак пристала да изда мој први хумористички роман о некретнинама. До данас сам продала равно један примерак. Нема везе, бар је било лепо искуство.

Коментари58
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.