Субота, 22.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Лажна прошлост и будући сукоби

Јустинијан, „чувени Дарданац, из Музеја Косова”

Како доћи до идентитета, како се разликовати од других, како бити важан у сопственим очима и у свевидећим очима своје нације, како њој „отворити очи” и показати јој право место у слави историје? Одговор на ова питања нашао се пред креаторима нових нација на Балкану, или се у старим, макар језички и етнички, формираним групама морала подићи свест да племенском колективу припада много више историје, тла, крви и славе него што он то данас има. Овај концепт изазвао је оштар сукоб историје и параисторије. Од његовог исхода зависи хоће ли дете у основној школи научити ко су му хиљадугодишњи непријатељи и хоће ли се бацити каменом на свог првог суседа, јер је он дошао на његову земљу. Албанци су у примени параисторије у науци, просвети, медијима, јавном животу, промени имена места, па чак и веровању да су на Шар-планини у блиској прошлости живели бели медведи, обухватили већину области друштвеног живота.

– Историјски гледано, мени су моји деда и баба, причали како су на Шар-планини живели бели медведи – изјавио је шеф Одељења за туризам Хисен Сабојева коментаришући писање свог званичног сајта где је наведено да на Шари живе поларни медведи.

Лобисти који, нарочито у западним глобалним и важнијим медијима, промовишу усклађене интересе Албанаца и западних политика, настоје и успевају да истакну „сензационална открића” у историјској науци. Та открића делују двоструко: тренутно користе политичарима као оправдање у доношењу одлука – бомбардовања, признавања независности... Дугорочно „нове истине” некритички прихватају научници помаганог народа да би на крају већина Албанаца поверовала како је све познато у историји Балкана, од античке Грчке до периода Милошевића, део њиховог наслеђа. Најновија књига Ане ди Лелио у којој је Милош Обилић произведен у албанског племића само је крајња тачка злоупотребе најпознатијих симбола и борца за слободу. Национални јунаци из прошлости постали су националистички хероји употребљени за коначни обрачун са Србима. Док су срушени Његошев споменик ослободиоци у заносу вукли трактором по улицама Приштине, припреман је Скендербегов споменик да украси нови главни град. Парадокс за „савременог и национално освешћеног Албанца” је то, зашто поменути српски песник говори да је „Скендербег срца Обилића” (на основу овога могао би се извести закључак да је и тада постојала трговина органима).

На први поглед се у фалсификовању, митологизацији и примени „нове историје” код Албанаца издвајају три периода: антички, средњовековни и најновији, ослободилачки. Чепркањем по мутној историји без извора и материјалних доказа, албански историчари лако успостављају везе између себе, аутохтоног становништва, и Александра Македонског, или рецимо нешто „млађег и ближег” византијског цара Јустинијана, чиме се отварају врата средњег века. Јустинијан је Дарданац, а Дарданци су Албанци, самим тим ромејски цар је Албанац. Под одредницом „Велики Дарданци” у Музеју Косова први у византијској мозаичкој икони стоји лик цара Јустинијана. Но, ту није крај: у Приштини је основана партија Демократски савез Дарданије, која је на прошлим изборима добила 10 одсто гласова, а предводи је Неџат Даци, бивши блиски сарадник Ибрахима Ругове. Тако су Дарданци након векова политичко-етничког мрака добили свој реални политички простор. Било би занимљиво видети колико би гласова освојила Либерална партија старих Словена, Конзервативна странка Гала, Демократска унија Етрураца или Зелена келтска алијанса.

Средњи век, са доста различитих врста извора, и доминантним српским утицајем, не представља никакав проблем новој албанској историјској школи. Ни повеље о оснивању, ни страни извори, ни српски краљеви – оснивачи нису довољан доказ. Опште прихваћен и у научним круговима заступљен концепт је да су Грачаницу, Дечане, Патријаршију, као и познате средњовековне градове преотели Срби, а екстремнија варијанта ове „школе” каже и да су Немањићи заправо Албанци. На питање зашто су онда Албанци уништили 150 објеката Српске православне цркве ако се ради о албанском наслеђу, одговара се да је то била реакција на Милошевића и да су то „политичке цркве новијег датума”. А то што се међу њима налазе Богородица Љевишка, Зочиште, Бинач или Долац, мало кога интересује.

У већ помињаном Музеју Косова пише да се у месту Кориша, код Призрена, познатом по црквама и светом Петру Коришком, налази и једна „палеохришћанска црква”, истраживачи раде на том локалитету, а ниједном речју се не помињу Срби.

Најновији ослободилачки период донео је разрачунавање са именима места, градова и области. На таблама се пишу албански и српски називи места, с тим што је превод на српски најчешће албанизован, док се у међуалбанској комуникацији, и често на географским картама користе нова албанска имена места. Лепосавић, град са већинским српским становништвом на северу покрајине, преименован је у Албаник, а према таблама које су постављене на чувеној новобрдској тврђави тамо никада нису живели Срби. У Новом Брду су живели Дубровчани, Венецијанци и Јевреји, а становништво се 1690. године због „дугих и хладних зима” сели у друге делове Косова. Ова година се „случајно” поклапа са великом сеобом Срба након аустријско-турских ратова, остатак историје објашњен је на три језика: албанском, енглеском и тешко разумљивом српском.

Преузимање идентитета, од античког до ослободилачког, у овом случају значи негирање другог и другачијег и последњу етапу коначног обрачуна са свим што не припада албанском етносу. У међувремену албанско дете које у школи и свом дому научи да су његову историјску земљу колонизовали Срби почетком двадесетог века и држали их, према тумачењу министра спољних послова Косова Скендера Хисенија, у робовласничком односу, чврсто у свом џепу стеже камен и спрема се да га баци.

Коментари21
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.