Пресађени језички корени

Понекад свратим на ову рубрику да би са уживањем прочитао нешто на нашем лепом српском језику ... До сада нисам наишао на разочарање, посебно од аутора из млађих генерација имиграната који су успели да одрже свој матерњи језик упркос утицајима језика средине у којој су се нашли. Али, по оној народној “у божијој башти има нас свакојаких” има и нас који смо и те како обогаћени животним искуством из те баште, али осиромашени у матерњем језику стицајем околности, из чега произилази да наше приче могу бити мање забавне за читање. Јер дуге године живота у туђини понекад доводе до тога да чак ни матерњим језиком не владамо није више онако као што је то некада био.

Почетак мог живота у имиграцији у многоме је сличан осталим, бар што се тиче прилагођавања новим срединама, непознавању и учењу страног језика, прихватању нових обичаја и изнад свега, м,ного дана испуњених носталгијом за родним крајем и свиме што смо оставили у њему. То би било отприлике почетак и крај приче сваког од нас у имиграцији; то нам је заједничко, док је све остало индивидуална ствар.

Ја припадам генерације имиграната чији су корени пресађени давне 1964. када сам се као млад двадестпетогодишњак КВ металски радник отиснуо у непознат свет. Првих пар година у имиграцији научио сам из прве руке, по оној народној, да “није злато све што сија, нити се једе све што лети” (или тако нешто).

Нити лепоте простране и прелепе Канаде, сунчане Калифорније, или чувене прерије Тексаса па чак ни Appalachian Mountains (планине) Вирџиније, Каролине и Тенесија нису биле равне мом старом крају (или ми се то бар тако чинило) ни Банату, Срему и Бачкој, а поготову пропланцима Шумадије. Али је време постепено учинило своје.

Како су године прво “здраво полако” (како би то ми Лале рекли) одмицале, потом се убрзале и скоро прохујале брзином вихора, коначно сам се нашао у сутону животног циклуса (далекооооо брже него што то млад човек обично очекује) где данас све више и више неки детаљи из оних лепих и драгих успомена из “старог и доброг времена” везаног за стари крај бледе и мењају се, као што се мења и људска меморија.

Разумећетe ме лакше ако објасним да да више од 40 година живим у средини где нашег света није било, нити га још увек има, да живим у мешовитом браку (Американка, несрпског порекла) у којем су ми синови рођени и одрасли (и унучад пристигла), у средини где ми је примарни језик искључиво Енглески и да се говорним српским (матерњим) језиком ретко служим, а писаним још ређе (тачније, ево већ 30-так година пискарам ту и тамо понешто више за своју душу, тек толико да се не би заборавило).

Од 2004. сам у пензији после 25+ година рада у просвети, и мада још увек радим хонорарно на једном од државних универзитета током пролећног семестра, супруга и ја планирамо ускоро посету старом крају.

Овог лета се такође навршава 25 година од последње посете старом крају и мом родном Банату и очекујем да ћу када поново дођем наћи мало шта из “мог времена”. Неке вршњаке вероватно нећу ни препотзнати, док ћу се у комуникацији са млађима осећати више странац него овде, у Америци где ме познаници поздрављају са “Hi Nick” (здраво Никола) или где ме моја студентарија већ годинама ословљава са “dr.Vi” уместо за њих тешког изговарања мог пуног презимена. Ипак, биће то догађај за себе када се нађем опет међу “својим” али непознатим.

Биће вредно посетити сваки кутак, сваки сокак и пашњак на ливади где сам некада трчао за лоптом са другарима којих, као ни прошлог времена, више међу нама нема. И на крају кад тих пар дана посете прође, једино ми преостаје по оној нашој народној “свака птица своме јату лети”, да се и ја назад свом јату ‘преко баре’ вратим, где су ми најмилији и најдражи. Да се вратим, али овог пута далеко мање као “имигрант’ већ пре као – свој на своме.

И на крају, сетих се песме Мире Васиљевић у којој се делом описује оно кроз шта сада пролазим :
“Године су пролазиле
седе косе све је више
и мени су оставиле
једно време што се брише"

Поздрав свим земљацима ма где се налазили.